Panić: Klinton, CIA, rat u Bosni i ja

0
40
milan panic

Put do Dejtona bio je dug i težak, na njemu su se ukrštali različiti interesi, pa i unutar i van Amerike. Najvažnije je, međutim, da je ideja mira pobedila ideju rata, i to ne samo u samoj Bosni nego i u Vašingtonu, piše ekskluzivno za Danas u autorskom tekstu Milan Panić, bivši jugoslovenski premijer i američki biznismen, upoređujući nedavno obelodanjene papire CIA i svoju prepisku sa američkim predsednicima

milan panic
milan panic

Zaustavljanje rata u Bosni bio je prioritet moje vlade. Jedan deo publike koji bude čitao ovaj članak sigurno će se setiti da sam kao premijer iznosio predloge i planove o prekidu neprijateljstava, i o uspostavljanju trajnog mira, pre svega kroz demilitarizaciji BiH, ali i kroz različite političke aranžmane. Od Izetbegovića sam tražio da zaustavi svoju vojsku, uz uveravanje da ću ja iz Sarajeva izvesti i prvi i poslednji srpski tenk. Francuski predsednik Miteran nije krio simpatije kad sam mu u Jelisejskoj palati rekao da sve sukobljene bosanske strane treba bezuslovno da polože oružje, a mi onda da od toga oružja napravimo muzeje. I drugi brojni svetski državnici koje sam sretao, u jednoj non– stop diplomatskoj akciji, mogli su od mene čuti samo jedno: Dosta je rata! Dobrica Ćosić u svojim dnevnicima opisuje te moje napore kao nepokolebljive, i oni su bez sumnje bili takvi.

Kako je dalje bilo, poznato je: miru dugo nije data ni najmanja šansa. Mirovne inicijative redom su propadale, i to iz najrazličitijih razloga, a za te razloge ja – ni tada, niti ikada kasnije – nisam imao razumevanja. Dejton je došao tek nakon nekoliko sezona brutalnog ubijanja i razaranja. Ipak, doneo je ono najvažnije: mir.

Dejtonski sporazum jeste nesumnjiv uspeh. Nedavno je na taj uspeh ukazao predsednik Klinton, kad je u Litl Roku promovisao jedan set dokumenata agencije CIA o bosanskom ratu sa kojih je skinuta oznaka tajnosti, pripisujući ga, razume se, svojoj administraciji. Njegovo uverenje da je urađena velika stvar podelili su sa njim njegovi najbliži saradnici gospođa Olbrajt, general Klark, Sendi Berger.

U tome su oni svakako u pravu, ne ustežem se štaviše da kažem da je stvar koju su uradili kolosalna. Utoliko se lakše može razumeti okolnost da su aplaudirajući miru koji su ostvarili, aplaudirali neskriveno i samima sebi. Pritom, verovatno ima prostora za jednu napomenu: skup u Litl Roku zamišljen je kao simpozijum, ali dijaloga nije bilo. Tri stotine i pedeset deklasifikovanih obaveštajnih dokumenata, odnosno preko dve i po hiljade stranica teksta, predato je na uvid stručnoj i široj javnosti koja sada ima mogućnost da vidi pozadinu događaja i da prati političke i druge procese koji su vodili ka Dejtonu. To traži raspravu. Ne, naravno, u smislu nekih naknadnih osporavanja, nego u smislu potrebe da se uči na iskustvu. Ima ljudi, recimo, koji su mislili – a misle to i danas – da je Dejton morao doći brže. Među tim ljudima sam i ja. Među tim ljudima je – moj je utisak – i predsednik Obama, s obzirom na to da se primećuje da je u slučaju Sirije učio i na iskustvu balkanskih ratova, i nije ušao u konflikt po svaku cenu. Zato treba, naravno, verovati da će se dijalog koji je izostao u ovoj prilici uspostaviti u nekoj sledećoj.

Moji saradnici i politički prijatelji koji su sa mnom pravili prve analize, ocenjuju ovaj set dokumenata agencije CIA kao dobrodošao, bez obzira na činjenicu da oni ne daju osnova da se radikalno promene dosadašnja gledanja na ulogu Amerike i njene politike u bosanskom ratu. Pa i kad je to očito htela, Amerika se nije mogla izolovati, svet je očekivao i tražio njeno liderstvo. U ovim dokumentima ono se vidi kao na dlanu, Americi stoga pripadaju i slava i prigovori. Put do Dejtona bio je dug i težak, na njemu su se ukrštali različiti interesi, pa i unutar i van Amerike. Paradoksalno, u nekim se dokumentima vojni komandanti pokazuju kao golubovi, a neke diplomate kao jastrebovi. Najvažnije je, međutim, da je ideja mira pobedila ideju rata, i to ne samo u samoj Bosni nego i u Vašingtonu.

Bio sam na specifičan način deo toga procesa, i otud su obelodanjeni dokumenti od posebnog interesa za mene. Radi lakšeg praćenja ovog mog komentara daću skicu vremenskog razdoblja na koji se dokumenti odnose: tek nekoliko objavljenih tiče se onog perioda (1992-1993.) u kojem je tekao moj premijerski mandat. Predsednik Klinton, pak, ušao je u ofis (1993) kada sam ja praktično bio na izlasku iz svoga. Najveći deo ovoga deklasifikovanog seta odnosi se, tako, na naredne tri godine, sve do Dejtona, 1995.

Naravno, ja ni formalno ni neformalno nisam bio deo tima predsednika Klintona, ali sam sa njim ostvario intenzivnu komunikaciju u ovome procesu. O tome svedoči prepiska. (Otvaranje dosijea agencije CIA svakako će me podstaći da i ja konačno objavim pisma iz moje arhive.) Javio sam mu se prvi put po ovome pitanju 1. juna 1994, i ponudio svoje dobre usluge. Činjenica da više nisam bio premijer nije me sputavala da se angažujem. Naprotiv. Osećao sam se dužnim da nastavim sa svojom mirotvornom politikom. Imao sam, takođe, i neposredno iskustvo sa terena, što nije mala prednost u odnosu na druge potencijalne igrače. A što je najgore, sa padom moje vlade i sa padom Ćosića kao predsednika Republike, Beograd je ostao na Miloševiću. Na palikući u ulozi vatrogasca.

Već u prvoj poruci ja sam postavio osnov svoje ideje: Rusija, odnosno, Jeljcin i vi – pisao sam Klintonu – morate da zatražite direktne pregovore za mir. Jednom uzetu, tu poziciju suštinski nisam menjao, mada je ona do kraja donekle evoluirala. (Pa i u širinu, jer sam razmatrao pravce posleratne obnove regiona kroz tzv. mali Maršalov plan. Do toga mi je bilo stalo gotovo kao do ideje mira, jer mir nije bio održiv, po mome mišljenju, bez obnovljene ekonomije.) Krajem avgusta te godine sastajem se sa Klintonovim savetnikom za bezbednost Lejkom, da bi se deset nedelja kasnije (5. novembra, u Anahajmu) sreo i sa samim predsednikom. Bio je to, mislim, ključni momenat mog angažmana u ovoj stvari. Senator Birč Baj, koji je bio prisutan i koji je o tome ostavio solidan zapis, registrovao je Klintonovu radoznalost i moju iskrenost, koje su vidljivo stimulisale jedna drugu. Klinton me je direktno ohrabrio da uspostavimo liniju po kojoj ćemo razmenjivati gledišta i ideje. Senator Baj, koji je i sam bio predsednički kandidat, i danas nosi utisak da je bio svedok velike mirovne inicijative.

Dabome da mi za ovu stvar – da radim za mir – nije trebalo govoriti dvaput. Moja tradicionalna ofanzivnost nekad je znala preći u pravi presing. Na to su me terale dramatične vesti sa bosanskog ratišta, i delovao sam u uverenju da mi upravo one daju pravo na visok ton i energičnu retoriku. Duša moga tima u ovome poslu bio je, inače, Džek Skenlon, svojevremeno ambasador Sjedinjenih Država u velikoj Jugoslaviji: nikad neću imati dovoljno komplimenata za njegovu posvećenost, i političku inteligenciju.

Vrlo je produktivno paralelno čitanje mojih papira i papira agencije CIA. Dok ja još kao premijer, na primer, predlažem – štaviše očajnički tražim – skidanje sankcija, diplomatske i obaveštajne strukture rade na njihovom ultimativnom jačanju (dokument CIA od 28. decembra 1992). To je, recimo, mogao biti jedan predmet onog izostalog dijaloga o kojem sam gore govorio: koji je bio smisao i efekat sankcija? Moja je teza bila da su one više pomagale Miloševiću i njegovom režimu nego što su mu štetile.

Neke američke politike imaju prosto neverovatne naklonosti prema diktatorima. Patologija. U dubokom je, naravno, raskoraku sa divnim američkim idealizmom. Okretati leđa meni u onome trenutku značilo je okretati leđa miru.

Državni sekretar Iglberber – sa kojim sam u njegovoj kući u Vašingtonu toliko puta popio čašu piva – zastupao je tvrd prilaz. Mada se iz prezentiranih dokumenata ne vidi jasno takva njegova uloga, lično sam je osetio na svojoj koži. Nije, naime, hteo da vidi da u Beogradu postoje i drugi, ne samo Milošević, i to oni koji su sušta suprotnost njemu. Nije, na primer, prihvatio moj poziv da se sretnemo, kad sam imao reč generala Živote Panića da je spreman da vojska skloni Miloševića.

Od ove svoje teze o promašenosti sankcija nisam odustao ni kasnije, vodeći kod Klintona akciju da se „psi rata“ privedu na dogovor. Ona je naročito došla do izražaja u onome periodu kada je Karl Bilt kao predstavnik Evropske unije imao diplomatsku inicijativu oko obostranog priznavanja Srbije i Bosne. Među ustupcima koje je u tom slučaju trebalo dati Beogradu skidanje sankcija sam video na prvom mestu.

Ili, još: dok neki članovi predsednikovog kabineta zagovaraju široku upotrebu vazdušnih napada na bosanske Srbe u svrhu navodne podrške diplomatskim naporima (videti, na primer, dokument CIA od 3. avgusta 1995), ja neprekidno tražim da se ograničava vojna sila. Naročito sam bio protiv podizanja embarga na isporuke oružja, i protiv pravljenja planova za ulazak kopnenih snaga SAD na tle Bosne. Strepeo sam da se rat ne proširi, i na to sam upozoravao vrlo glasno. Nisam želeo da vidim da se od jedne tragedije prave dve. Uza sve, američko vođstvo gotovo bez razlike bilo je opsednuto stvarnim ili navodnim planom o stvaranju Velike Srbije. Predsednik Klinton u Litl Roku i pre neki dan govori o tome da ta ideja još uvek nije mrtva. U mojim pismima, kad budu objavljena, moće ćete videti da sam od njega u više navrata bez uvijanja tražio da napravi korak prema Srbima, tako što će zauzeti poziciju da narodi ne mogu kolektivno biti krivi, nego eventualno njihova vođstva. Nisam, nažalost, dočekao taj trenutak, iako i dalje verujem da on deli ovaj moj stav.

U dokumentu CIA od 27. februara 1995. (Former Yugoslavia policy review) konstatuje se da je u Bosni štošta urađeno, ali da se nije došlo do političkog rešenja. Kontakt grupa radi godinu i po dana, i ništa. Kod mene je ta neefikasnost izazivala ogromno nezadovoljstvo. Mislio sam da se može, i mora, brže. U istome se dokumentu konstatuje da bi možda trebalo dići ruke od dotadašnjih formi i dati prednost posrednicima. To je, čini mi se, otvaralo prostor za moje ideje, mada još ne sasvim. Predsednik Klinton mi 26. aprila 1995. piše: Držimo u glavi vaš predlog da se lideri sastanu, ali to još nije zrelo. Nisam, međutim, posustajao sa guranjem. Prelom se očito desio posle Srebrenice. Sendi Berger 20. jula 1995. u dokumentu pod naslovom Bosnia strategy formuliše opcije za predsednika, i konstatuje da je neophodno realistično diplomatsko rešenje, i to „ove godine“. Najzad! Kad su stvari dobile kataklizmične razmere, i kad zbog nagomilanih žrtava više nije bilo prostora za manevrisanje.

Zato ja Klintonu 25. septembra 1995. pišem da je „Kemp Dejvid“ urgentno potreban. Kemp Dejvid je u mojoj prepisci simbolički označavao jedno zatvoreno mesto iz kojeg vođe zaraćenih strana ne bi smele biti puštene dok ne postignu mir. Kao nekad Izraelci i Palestinci. Najpre sam zamišljao, pa to i predlagao predsedniku Klintonu, da se privedu svi šefovi bivših jugoslovenskih republika, da u proces bude uključena Moskva, potom sam došao do zaključka da su neki lideri suvišni, dok napokon nisam stigao do formata koji je u Dejtonu i ostvaren. Nisam se ustezao da ohrabrujem Belu kuću da primeni tu pomalo kidnapersku formulu.

Pismo koje mi je Klinton poslao 3. oktobra 1995. (i koje imate u prilogu) definitivno govori o odluci: samit je na vidiku. Američki predsednik kaže da će samit biti na liniji mojih predloga, (upravo tako) i onda opširno govori o sporazumu i odlukama. Koliko shvatam, nije mnogo toga promenjeno u Dejtonu, bez obzira na Holbrukove i anegdote nekih drugih učesnika da je Milošević uz viski tamo bio široke ruke. (Inače, kad smo pre nekoliko dana pretresali ova pitanja, senator Baj i ja složili smo se oko toga da je Holbruk bio politički egocentrik u meri koja nije korisna za ovakve poslove.) Klintonovo pismo je jedna vrsta satisfakcije za napore koje sam ulagao da pomognem da se dođe do mira u Bosni. Ne brinite za moju skromnost: ništa manje nego predsednik Klinton, i ja sam osećao ponos dok sam pratio promociju u Litl Roku. Osećao sam se kao deo grandiozne istorijske akcije dovršene u Dejtonu. U pismu koje sam mu poslao posle Dejtona, pre osamnaest godina, predsednika sam Klintona nazvao princom mira. Neki kasniji događaji u vezi sa mojom rodnom zemljom mogli su baciti senku na te dve reči. Neću ih, međutim, povući: one su onda kad su izrečene bile i te kako zaslužene.

Autor je bio premijer SR Jugoslavije (1992–1993)

SHARE

LEAVE A REPLY