Politički dinosaurusi – Lidersku palicu ne ispuštaju više od 20 godina!

0
272

Vuk Drašković apsolutni je rekorder po vremenu provedenom na čelu stranke, a u stopu ga prate Sulejman Ugljanin, Nenad Čanak i dvojica Vojislava – Šešelj i Koštunica
Vuk Drašković, Vojislav Šešelj, Vojislav Koštunica, Sulejman Ugljanin, Nenad Čanak

Vuk-Draskovic-Vojislav-Seselj-Vojislav-Kostunica-Silejman-Ugljanin-Nenad-Canak

DOŽIVOTNI LIDERI!

Književnik i političar Vuk Drašković, koji je na čelu SPO već 23 godine, ima najduži liderski staž u Srbiji, a njemu uz rame su prvi čovek LSV Nenad Čanak i predsednik SDA Sandžaka Sulejman Ugljanin.
Sa više od dve decenije stranačkog predsednikovanja mogu da se pohvale još samo dvojica Vojislava – Šešelj i Koštunica, čije su političke partije nastale u drugoj, odnosno trećoj godini obnovljenog srpskog višestranačja. Ova petorka i dalje suvereno vlada svojim partijama, a zajedničko im je i to što su stranački angažman počeli kao opozicionari, ali su tokom političke karijere svi probali i kolač vlasti.

Na Badnje veče 1989. godine, književnik Vuk Drašković je zajedno sa ugostiteljem iz Nove Pazove Mirkom Jovićem osnovao Srpsku narodnu obnovu, prvu srpsku nacionalnu stranku u Jugoslaviji. Nekadašnji član Komunističke partije Jugoslavije pojavio se te 1989. pred TV kamerama, upirući prstom na mapu SFRJ i delove tada još zajedničke države u kojima su Srbi činili većinu. Sa dugom bradom i kosom, što će biti njegov zaštitni znak tokom devedesetih, odmah je skrenuo pažnju na sebe. Jedni su ga obožavali, drugi mrzeli, ali činjenica je da nikog nije ostavio ravnodušnim. Osam godina kasnije više nije imao prepoznatljiv imidž – skratio je bradu i ošišao se, ali se čini da je “novi Vuk” tada promenio ne samo dlaku, već donekle i ćud.

VUK I ŠEŠELJ NIKAD ZAJEDNO NA VLASTI

Ubrzo po razlazu sa Jovićem, Drašković je svoje otcepljeno krilo SNO udružio sa Srpskim slobodarskim pokretom svog kuma Vojislava Šešelja i 14. marta 1990. osnovao Srpski pokret obnove. Dva meseca kasnije, došlo je do odvajanja Šešeljeve struje, od koje je najpre stvoren Srpski četnički pokret, čija je registracija odbijena, a zatim i Srpska radikalna stranka.

Zvanična verzija glasila je da su se Drašković i Šešelj razišli zbog “različitih političkih uverenja”, ali se šuškalo da je spor nastao, dobrim delom, i oko novca koji je donirala dijaspora. Kumovi su tako postali ljuti neprijatelji, a kuriozitet je da zajedno na vlasti nisu proveli ni jedan jedini dan! Vojislav Šešelj, nekadašnji četnički vojvoda, “šurovao” je sa Slobodanom Miloševićem još 1993. godine, podržavajući Vladu Nikole Šainovića, da bi pet godina kasnije i zvanično postao deo vlasti.

“Kralj trgova”, međutim, u vlast, i to saveznu, ušao je tek u januaru 1999. godine, ali je njegov “brak” sa socijalistima (srpskim i crnogorskim) trajao svega stotinak dana. Iz Vlade Momira Bulatovića “najuren” je usred NATO bombardovanja, zato što je Miloševića optužio da ratno stanje koristi za obračun sa političkim neistomišljenicima. Posle petooktobarskih promena, Drašković je u dva navrata bio deo vlasti – u prvoj Vladi Vojislava Koštunice (2004-2007) i u kabinetu koji je predvodio Mirko Cvetković (2008-2012).

NA STRANAČKIM IZBORIMA BEZ PROTIVKANDIDATA

Nekada najjača opoziciona stranka prošla je kroz “mali milion” rascepa i podela, ali lider SPO ni na jednim partijskim izborima nije imao protivkandidata. Koliko je puta Vuk Drašković “smenjivan” sa pozicije šefa stranke više niko ni ne broji, selili su ga i u ambasadore, slali u političku penziju, ali je Vuk preživeo sva iskušenja, čak i ono kada je SPO postao vanparlamentarna stranka jer nije uspeo da preskoči izborni prag.

Politička karijera Vojislava Šešelja poslednjih deset godina odvija se, ako se to uopšte može tako nazvati, u pritvorskoj jedinici i sudnici Haškog tribunala. Šešelj i dalje rukovodi strankom, koja se u međuvremenu svela na svega nekoliko procenata podrške i koju su napustili gotovo svi njegovi najbliži saradnici formirajući 2008. godine Srpsku naprednu stranku.

Nema sumnje u to da će Šešeljev povratak iz Haga, koji se očekuje sredinom godine, ustalasati političku scenu Srbije, ali je isto tako izvesno da o rejtingu koji je imao pre dobrovoljne predaje Međunarodnom sudu za ratne zločine može samo da sanja.

“MENE SU IZVIKALI ZA VOĐU, KAO STARIJEG I ISKUSNIJEG”

Nekadašnji profesionalni muzičar i deklarisani autonomaš Nenad Čanak političku karijeru počeo je u leto 1990. godine osnivanjem Lige socijaldemokrata Vojvodine. Partija je, inače, osnovana kao ogranak Socijaldemokratskog saveza Jugoslavije za pokrajinu, a objašnjavajući kasnije kako je ušao u politiku, ovaj rođeni Pančevac je rekao:

Mene su moji drugovi pozvali rekavši da prave partiju i da su trojica. Imali su ideju o socijaldemokratskoj partiji, ali nisu imali nekoga ko će da im bude vođa. Mene su izvikali za vođu, kao starijeg i iskusnijeg, i tako je sve krenulo. Tako sam ja ušao u politiku, stalno računajući da ćemo mi ove malo da izlupamo, pa će to onda da preuzmu malo ozbiljniji.

Poznat po egzibicijama, brojnim aferama i tvrdim antinacionalnim stavovima, Čanak je neprekidno u žiži javnosti iako baš i ne može da se pohvali značajnijim političkim uticajem. U decembru prošle godine ponovo je izabran za predsednika LSV, i to kao jedini kandidat.

Aktuelni ministar bez portfelja Sulejman Ugljanin u političko nebo “poleteo” je sredinom 1990. godine sa osnivačkog mitinga Stranke demokratske akcije Sandžaka na Gradskom stadionu u Novom Pazaru.

Ugljanin, međutim, nije sve vreme aktivno vodio stranku, jer je period od 1993. do 1996. proveo u Turskoj, izbegavajući suđenje zbog navodnog ugrožavanja teritorijalnog integriteta bivše SRJ, nelegalnog naoružavanja, formiranja paravojnih jedinica i pokušaja stvaranja nezavisne države Sandžak. Ugljanin je za to vreme boravio u Ankari i Istanbulu. Tih godina bosnjaci sandzaka su brutalno prebijani od strane Milosevicevog rezima, jer je oruzije koje je podeljeno imalo serijske brojeve a spiskovi koji su bili sacinjeni dosli su u ruke Milosevicevog rezima.  Ugljanin pod sumnjivim okolnostima bezi za tursku, prica se da je otisao avionom iz Beograda. Nikada niko nije saznao pravu istinu na osnovu cega je Ugljanin amnestiran.

Prvooptuženi Ugljanin amnestiran je 2001. godine odlukom tadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice, a na funkciji ministra bez portfelja nalazi se u poslednje dve Vlade.

OD KABINETSKOG LIDERA DO NARODNOG VOĐE I NAZAD

Vojislav Koštunica, čovek koji je, uz predizborni slogan “Ko sme da vas pogleda u oči”, na istorijskim izborima 2000. godine pobedio Slobodana Miloševića, stranački je aktivan još od kraja 1989. Sa grupom intelektualaca tada je formirao Demokratsku stranku, ali je lidersku palicu zadužio tek 1992. godine napuštanjem DS i osnivanjem nove partije – Demokratske stranke Srbije.

Nekadašnji predsednik SRJ i premijer Srbije u dva mandata prilično je osporavan zbog načina na koji je vodio stranku, ali i državu. Podrugljivo su ga nazivali “kabinetskim liderom”, aludirajući na njegovo “štancovanje” saopštenja i izostanak direktne komunikacije sa “narodom”. Do “izlaska na crtu” Miloševiću, što je, kažu upućeni, prihvatio nevoljno i na insistiranje Zorana Đinđića i dela međunarodne zajednice, Koštunica je uživao podršku između pet i deset odsto biračkog tela. Svrgavanje Miloševića sa “trona” donelo mu je gotovo nestvaran skok popularnosti, pa je tako drugi najpoznatiji Vojislav među srpskim političarima početkom 2001. godine imao rejting kao njegov prethodnik na mestu predsednika SRJ ranih devedesetih.

Ipak, Koštunica se očigledno nije snašao u ulozi “božanstva”, pa je “obrnuo krug” i vratio se na jednocifreni rejting. Pozicija šefa stranke nikada mu nije bila ozbiljno ugrožena, a partijski izbori u DSS, kao i u ostalim strankama, predstavljaju čistu formalnost. Izuzetak je samo Demokratska stranka, koja je od svog osnivanja 1990. godine promenila čak petoricu predsednika.

LEAVE A REPLY