Svako živo biće sanja o nekom cilju u životu. Neki daju sve od sebe da te snove ostvare. Moj sin je od ranog detinjstva sanjao da obuče plavo beli dres i iz godine u godinu se borio da taj san ostvari.
Ja kao roditelj, sam mu naravno davao svu podrsku, jer i sam volim fudbal i fudbalski klub Novi Pazar.
Još dok je bio u kadetima našeg kluba on je baš tad ušao u Super Ligu, zapazio ga je tadašnji trener i pozvao da trenira sa prvim timom. Njegovoj sreći nikad kraja..korak do sna…
Medjutim, prve godine ništa, kazu, jos je mlad. Hajde čekaćemo… Dođe i druga godina (u medjuvremenu kroz klub defiluju desetine trenera i neznan broj igrača. Menjaju se i uprave (bauštelci, krojači i ostali biznismeni) i svi su tu navodno iz ljubavi.
Za njega i našu decu (kako ih sami prozvaše ) nema mesta u timu. Tek po koji put na klupu ili eventualno po koji minut na terenu. Izdrži sine doći će tvoje vreme… Govorio sam mu, a u sebi sam, i sam kuvao zbog onoga što vidim da se radi.
Elem posle šest godina u Super Ligi ispadosmo u nizi rang. Ta silna pojačanja i ti silni treneri… E, tad rekoše sad će naša deca dobit šansu!
Evo, nova sezona počinje za nekoliko dana, a dovedoše 15 igrača sa strane (većina iz Pirota odakle je i trener)
Naša deca opet po strani, rekoh sine, dosta je više, ovo je vreme lopova i prevaranata i mi nismo dovoljno moćni a ni dovoljno pokvareni da dobijemo šansu u tom okruženju.
I zato odustajemo ma koliko bolela nepravda!
Dosta je ponižavanja i licemernog tapšanja po ramenu od strane ovih što su tu iz “ljubavi” uz poruku za njih “TO NISU VAŠA DECA, TA DECA IMAJU RODITELJE”.
P.S. Pismo nema veze sa bilo kojom političkom partijom.