U nekoliko škola u tim gradovima biće održan javni čas bošnjačke istorije i kulture, najavljeno je iz Bošnjačkog nacionalog veća (BNV).

Oko 500 đaka Bošnjaka u 12 oglednih odeljenja, od pripremnog do gimnazija, učiće nov predmet bosanski jezik i književnost, rekao je predsednik BNV Esad Džudžević i najavio da će i drugi predmeti, poput istorije, muzičkog, likovnog u jednom procentu imati nove sadržaje.

“Praktično, đaci će slušati srpski jezik prema postojećem rasporedu, plus četiri, pet časova bosanskog jezika”, rekao je Džudžević Tanjugu pre nekoliko dana i naveo da će bošnjački učenici dobiti dodatak postojećem udžbeniku istorije sa 15 odsto sadržaja iz nacionalne istorije Bošnjaka.

Takođe, likovnom se pridodaju radni listovi sa 30 odsto novog sadržaja, a iz muzičkog dodatnih 60 procenata lekcija koje se odnose na kulturno nasleđe Bošnjaka.

Ostali opšti predmeti, matematika, fizika, slušaće se na bosanskom od kraja marta, rekao je Džudžević i naveo da je u toku prevođenje tih udžbenika na bosanski jezik.

On je najavio da će u aprilu biti sprovedena anketa među roditeljima u kojoj će se opredeljivati na kom jeziku će njihova deca pratiti nastavu od septembra.

“Deca koja se izjasne za bosanski, od 1. septembra slušaće srpski jezik i književnost kao nematernji, sa dva časa nedeljno”, rekao je Džudžević i najavio da će bosanski predavati nastavnici koji su do sada predavali srpski, a u međuvremenu su završili obuku i dobili su sertifikate.

Zvanično, u Srbiji se ovaj jezik zove bošnjački, u BiH bosanski, pa i Bošnjaci na jugu Srbije insistiraju na istom terminu kao u Bosni.

Nacionalni prosvetni savet (NPS) je 5. februara doneo odluku o dopuni Pravilnika o planu udžbenika sa udžbenicima za nastavu na bosanskom jeziku, a profesor beogradskog Filološkog fakulteta Veljko Brborić ističe da su lingivistički i strukturno bosanski i srpski jedan jezik, sa izvesnim specifičnostima.

“Sticajem političkih okolnosti, termin bosanski preneo se na jug Srbije. Da li pod pritiskom i čijim, ne znam, ali lingvistički radi se o jednom jeziku”, rekao je Tanjugu prof. Brborić, smatrajući da će od ovoga svi imati štete, a najviše oni koji svoj jezik prozovu tako.

“Da li će student koji je jedan deo školovanja učio na bosanskom jeziku posle moći preći na srpske nastavne planove i programe. Lingvistički, to nije sporno, to je jedan jezik, ali biće problem ako se bude insistiralo na posebnim udžbenicima, planovima, programima”, rekao je profesor i ukazao na opasnost od mogućeg svojatanja “bosanskih” književnika.

Prvi put se bosanski jezik zvanično pominje u Dejtonskom sporazumu 1995. godine, gde se kaže da se dokumenti objavljuju na četiri jezika, engleskom, hrvatskom, srpskom i bosanskom.

Tada su prvi put u međunarodnim okvirima zvanično upotrebljeni termini srpski, bosanski i hrvatski jezik, umesto srpskohrvatskog, koji se koristio od 1918. godine do poslednje decenije 20. veka, kada je raspadom Jugoslavije svaka novoformirana država ostvarila svoju težnju – da nacionalno imenuje svoj jezik.

“Stvaranjem nacionalnih država, neke od njih žele da svoj jezik preimenuju. To je legitimno pravo, ne može se jednoj državi zabranjivati kako će svoj jezik nazvati”, navodi prof. Brborić, poznati lingvista.

On podseća da nije nužno da jedna nacija ima svoj jezik. U Evopi i izvan nje postoje nacije koje nemaju svoj jezik (Austrija, Švajcarska…). Čitava Amerika, Australija, Novi Zeland, Okeanija govore engleskim, francuskim, španskim, poruglaskim.

“Kako ćemo dalje, odlučiće političari, ali bi bilo dobro da prethodno čuju mišljenje relevantnih jezičkih stručnjaka”, rekao je Brborić, smatrajući da je nepotrebno, ekonomski neopravdano prevoditi na primer matematiku sa srpskog na bosanski jezik.

Sličan stav ima i predsednica NPS Desanka Radunović, koja smatra da je prevođenje geografije ili biologije sa srpskog na bosanski “bacanje para”.

“Ta deca dobro razumeju srpski i potpuno je neracionalno prevoditi, recimo, matematiku”, rekla je ranije medijima prof. dr Radunović.

Kada traže uvođenje bosanskog jezika u škole, Bošnjaci sa juga Srbije uglavnom se pozivaju na evropska prava nacionalnih manjina, od kojih je najznačajnije pravo na svoj jezik.

Međutim, Evropska povelja o regionalnim ili manjinskim jezicima od juna 1992. godine izričito kaže da se manjinskim jezicima smatraju samo jezici koji su različiti od zvaničnog jezika te države.

Povelja je za Srbiju, kao sukcesora državne zajednice Srbija i Crna Gora stupila na snagu 1. juna 2006. godine.

Izvor: Tanjug