Svi smo u životu doživeli da izgubimo blisku osobu,bilo to da je roditelj, bračni drug, prijatelj i sl. Svaki gubitak na nas deluje veoma stresno,a taj stres ostavlja velike posledice na naše,  pre svega ,mentalno zdravlje. Gubitak neke osobe,u zavisnosti od bliskosti sa istom,diktira i jačinu stresa i vreme oporavka.

Postavlja se pitanje, da li je teže preboleti smrt bliske osobe ili gubitak bliske osobe sa kojom smo se rastali a ona je živa, kao npr. bračni drug ili prijatelj. Istraživanja su
pokazala da opravak nakon razvoda traje najmanje 18 meseci, da je težak iz razloga što znamo da nas je do juče bliska osoba napustila i postala tuđa, da situacija postaje još teža kada moramo da smo u kontaktu najčešće zbog dece. Zato oporavak teže pada i duže traje,čak i do 4 godine, kada tek polako shvatamo da moramo nastaviti dalje i ući u novu fazu života.

Psihlog i psihoterapeut Petar Jeknić napisao je nekoliko priručnika pa i knjigu Mementomori koja govori o radu sa ljudima na palijativi Internističke bolnice u Vrnjačkoj Banji. U knjizi su opisani slučajevi osoba koji su prolazili kroz jedan težak deo života i ugrozili svoje mentalno zdravlje a probleme tog tipa rešavali uz pomoć psihoterapeuta.

Jeknić, kao dugogodišnji psihoterapeut objašnjava da se razlikuje rad sa osobama koje su saznale da im neko iz porodice boluju od karcinoma,multipleskleroze ili neke druge teške bolesti, gde se na početku sve orjentiše ka traženju leka,da li oficijalnih ili nekih drugih načina lečenja koji se primenjuju u narodu.

“Ja kao psiholog i psihoterapeut zastupam onaj deo što se tiče medicine ili onog što je dokazano,a da sve što će psihološki pomoći ljudima u tom procesu takođe treba da bude zastupljeno”, kaže Jeknić. On dodaje da bolest nije samo telesna jer ako je,recimo karcinom u pitanju, može se u toku 24h promeniti način ishrane,ali da li ćemo tada i na koji način uspeti da regulišemo psihološko hranjenje, hranjenje duše,a to na koji emonačin raditi umnogome zavisi od nas i naših sposobnosti da sagledamo objetivni trenutak.To znači da se bolest ne ne može negirati jer u većini slučajeva osobe negiraju bolest i misle da nisu bolesni a to nije ispravan način. On navodi da je veliki broj žena koje su bolovale od karcinoma dojke negirale bolest,krile od članova porodice i dolazile u velike probleme pa čak i u životne opasnosti,a jedan broj njih i izgubio život. “Dakle,negiranje problema nije opcija”,naglašava on.

Druga stvar koja se odnosi na psihološko hranjenje,hranjenje duše jeste da se ne može ne osećati strah a živeti sa saznanjem da imamo tešku bolest. Jeknić pojašnjava da jedan od razloga zašto se kaže “da bez nevolje nema bogomolje”, je upravo taj što kroz duhovnost
imamo priliku da se pozabavimo onim što je zapravo suštinsko, ono što daje smisao, a to je uopšte odnos prema Bogu ili prema samom sebi,svom telu ili životu. Objašnjava da će u tome na jedan način postupati osoba koja je zdrava a na sasvim drugi osoba koja je bolesna, a samim ti i njihovi članovi porodica.Kaže da se nekada religioznost u tim trenucima shvata bez malo kao trgovina, a to znači kao Bože,daj mi sada zdravlje a onda ću ja tebi da se posvetim čitavog ziota. “Duhovnost nije to,nije trgovina, i onda zapravo tragamo za pravim oblicima duhovnosti u tim trenucima”,kaže psiholog i psihoterapeut Petar Jeknić.

Jeknić se osvrće na još jedan aspekt,a to je socijalni. Objašnjava da je to osećaj potrebe da se zaštitimo od “dušebrižnika”, onih koji pitaju a kako to bi, pa od čega,a šta se od jednom desilo, čula sam da tamo negde ima neko leči ovim ili onim,idi tamo,a osobe koje su bolesne u tim trenucima su jako sugestivne zbog toga što se neka nevolja dešava,tako da je socijalni aspekt zdravlja jako važan. Naglašava da se treba prvenstveno telesno, psihološki, socijalno i duhovno pobrinuti za sebe jer naročito u tim trenucima može da bude jako delotvorno. Jeknić dodaje da to ne znači da će bolest nestati, nego da ćemo biti u situaciji da se nosimo sa procesom lečenja ka izlečenju. Važna stavka jeste i prihvatanje realnosti,trenutka u kome smo, ne vraćati se u prošlost koja je bila lepa,ali je prošlost, prihvatiti sadašnjost pa kakva god da je i dati sve od sebe da lečenje bude kvalitetno i na taj način ići ka budučnosti,u suprotnom je samo proforme.

“Svi mi želimo život bez problema,svi mi želimo život bez patnji, ali čak i kada se desi patnja valja nam videti kako i šta mi dobijamo kroz tu patnju.Daleko od toga da je to
lepo,ali ima svoj efekat,ima svoj smisao koji može da se tumači u kontekstu religija,a o tome čitamo u svetim knjigama i to je malo dublja stvarnost od one hedonističke stvarnosti kojoj teži XXI vek”,objašnjava psihoterapeut Petar Jeknić.

Na pitanje,da li je teže prebroditi gubitak voljene osobe koja nastaje smrću ili osobe,npr bračnog druga koji ostaje živ a mi znamo da više neće biti sa nama,Jeknić kaže da su to dve različite stvari. “Dakle,kod smrti,fizičičkog odlaska neke osobe sa planete,dešava se veliki unutrašnji sukob u čoveku između svesnog dela psihe, koji percipira spoljašnjoj realnostizato što ne možemo opipati i čulno doživeti tu osobu i unutrašnje ralnosti, a ta unutrašnje realnost je veća od ove spolašnje”, objašnjava Jeknić. Dodaje da je unutrašnja ralnost ono što mi osećamo i da ta unutrašnja ralnost znači da je za nju ta osoba živa, i da kada umre neko naš bližnji, mi možemo čuti njen glas,videti tu osobu u unutrašnjoj realnosti i ta osoba nikada ne može umreti.

“Kao psihoterapeut svojim klijentima govorim da pričaju sa voljenom osobom koja je
preminula kad god osete potrebu, kada su sami, i na taj način lakše prebroditi njihovo fizičko nepostojanje.

“Svima bih predložio da čitaju knjige Irina Jalova i Viktora Frankla koji se upravo bave nekim pitanjima i samim poimanjem teških situacija,naročito Viktor Frankl koji se bavi poimanjem smisla, jer čak i da dođe patnja i ona ima smisao u kontekstu u kojem će ga dobro razumeti ljudi koji su orijentisani veri.

Mlada I.V. iz Kraljeva,doživela je da joj nakon veridbe premine vrenik,doživi veliki stres,bol i tugu i kada je još uvek bila emotivno skrhana,nakon šest meseci umre joj i otac.

“Nakon smrti verenka mislila sam da se za mene svet srušio, da meni dalje života nema, da nikada neću uspeti da prebolim, pala sam u tešku depresiju,pila lekove samo da bih što duže spavala jer tako ne mislim na stvarnost, a onda me zadesi još jedna teška situacija, a to je da mi nakon godinu i par meseci nakon smtri verenika umire i
otac. E, tada sam zaista mislila da neću ni ja preživeti”,ispričala je ona.

Onda je na nagovor ukućana, koji su takođe uz nju proživljavali veoma teško sve to,ipak
odlučila da pomoć potraži u razgovou sa psihoterapeutom i nakon izvesnog broja seansi, osetila je veliko olakšanje pa se čak i pitala da li je moguće da nije doživela psihološki raspad kakav je očekivala. Uspela je da krene dalje, da koliko-toliko normalno funkcioniše, zaboravila gubitke nije, ali je uz psihoterapije uspela da sredi svoje psihološko stanje.

Četrdesetosmogodišnja S.B. je u saobraćajnoj nesreći izgubila sina.Njne bol i saznanje da ga više nikada neće videti bili su nepodnošljivi,kako sama kaže.

“Godinama nisam živela normalnim životom, ako to tako mogu da kažem. Nisam slušala muziku, nisam išla na veselja, nisam slavila značajne datume, nisam želela čak ni da se družim sa ljudima. Od sobe mog sina napravila sam mauzolej. Svuda su bie njegove slike, menjala sam posteljinu kao da je živ i da će doći da spava, unosila sam hranu koju je voleo da jede, i mislila sam da će mi na taj način biti bolje jer ga tako nisam dala zaboravu i nisam prihvatala da je poginuo. Zbog te boli zapostavljala sam drugo dete koje je jako patilo, a onda, nakon 5 godina od gubitka sina ,rešim da poslušam supruga da zajedno
odemo kod psihologa, popričamo,pokušamo da olakšamo sebi”,kaže S.B.

Objašnjava da nakon prva tri, četiri razgovora nije osećala olakšanje jer je njena bol bila prejaka, ali isto tako nije želela da odustane.Nakon izvesnog broja psihoterapija, počela je da razume šta psihoterapeut govori, da krene da radi ono što joj je savetova,pa je pre
svega od sinovljeve mauzolej sobe napravila običnu sobu, shvatila da se na taj način ništa neće promeniti ako radi sve što je radila, prihvatila je da ga je zauvek fizički izgubila, ali da će on zauvek živeti u njovoj psihi i sećanju i tako je krenula da se polako vraća normalnom životu.

Psihoterapeuti savetuju da nakon gubitka voljene osobe, bilo putem smrti ili razdvanjanja, pronađemo ravnotežu u svemu. Da se nikako ne upoređujemo sa drugim osobama jer se sve osobe sa tugom nose na sebi svojstven način. Treba da pokušamo da prepoznamo šta je nama potrebno, jao npr razgovor sa nekom pouzdanom osobom koja će biti iskrena,možda zagrljaj, osmeh ili neka aktivnost. Tako ćemo samo uspeti da funkcionišemo
normalno i nastavimo da živimo život.

Projekat “Briga o zdravlju nije sramota već potreba”, koji realizuje Udruženje građana Lokal medija plan iz Novog Pazara, sufinansiran je iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.