Broj Turaka koji otvaraju firme u Crnoj Gori rapidno raste, što pokazuju uporedne brojke od 2015. do danas. Prema podacima s kraja 2018. godine, u Crnoj Gori posluje 2.097 privrednih društava kod kojih se među osnivačima nalaze državljani Turske, pri čemu se 2.863 pravnih i fizičkih lica državljana Turske pojavljuju kao osnivači, bez obzira na udio u vlasništvu, saopšteno je CdM-u iz Poreske uprave.
Kako navode, najveći broj privrednih društava koja su osnovali turski državljani posluje u Budvi i to 1.048, dok ih u Podgorici radi 609.
“Posmatrajući privredna društva kod kojih se među osnivačima nalaze turski državljani, bez obzira na procenat udjela u vlasništvu, može se utvrditi da najveći broj ih obavlja djelatnost konsultantskih usluga, izgradnje stambenih i nestambenih zgrada, nespecijalizovane trgovinom na veliko i malo i ugostiteljstva”, tvrde za CdM iz Poreske uprave.
Posmatrajući period od 2015. do 2018. godine pravna i fizička lica koja su državljani Turske, bez obzira na procenat udjela u vlasništvu, registrovala su sljedeći broj privrednih društava:
2018. – 1.545 privrednih društava
2017. – 435 privrednih društava
2016. – 71 privredno društvo
2015. – 29 privrednih društava
Turci grade hotel na Zabjelu
Da su Turci ozbilno prisutni na našem tržištu potvrđuje i informacija da je turska kompanija Erka počela nedavno gradnju luksuznog hotelsko-stambenog kompleksa u podgoričkom naselju Zabjelo.
Hotel će biti kategorisan sa pet zvjezdica. Planirani završetak gradnje je 30. decembar 2020.
Konzumiranje brze hrane kao što su burgeri, zašećerene cerealije i pice povećaju rizik od obolijevanja od fatalnih bolesti, piše “Dejli mejl”.
U najnovijem istraživanju pariskog Univerziteta Sorbona, koje je obuhvatilo 45.000 sredovječnih osoba, utvrđeno je da konzumiranje previše burgera, pica, biskvita i kolača može da vam skrati život.
Smrtni ishodi od srčanih oboljenja, raka i drugih bolesti povezani su sa konzumiranjem “ultra-obrađene hrane”.
Ta problematična hrana uključuje čips, bijeli hljeb, gotova jela, kobasice, zašećerene cerealije i gazirana pića, u suštini svi proizvodi koji uključuju industrijski postupak.
List piše da ova vrsta hrane čini polovinu ishrane prosječnog Britanca, i to u mnogo većem obimu nego u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji, i ta hrana ubija prerano.
Brza hrana sadrži veliku količinu masnoće, zasićene masti i šećera, kao i kontroverzne aditive kao što su natrijum nitrat i titanijum oksid.
Prethodna istraživanja su utvrdila da je ova hrana bogata masnoćama, a siromašna vlaknima i da izaziva visok pritisak i rak.
Takođe, vještački zaslađivači, koji su prisutni u brzoj hrani, povećavaju rizik od dijabetesa tipa 2 i drugih metaboličkih poremećaja koji su glavni uzroci preuranjene smrti.
U zračnom napadu kojeg su izvršile međunarodne koalicijske snage, predvođene američkim avionima u istočnoj Siriji poginulo je najmanje 70 civila, te znatan broj je ozlijeđen, objavila je sirijska državna novinska agencija SANA.
Prema istom izvoru pogođen je kamp za raseljene osobe u provinciji Deir al-Zour u ponedjeljak navečer.
Zračni udari su se pojačani na području Islamske države (IS) u istočnom području Eufrata.
U subotu, Sirijske demokratske snage (SDF) koje podupire SAD pokrenule su završnu fazu napada na IS u regiji Eufrata u istočnoj Siriji.
Nakon evakuacije preko 20.000 civila iz grada Baghouza, SDF je započeo operaciju protiv preostalih džepova u istočnom Eufratu, izjavio je Mustafa Balli, šef ureda SDF-a.
Balli je kazao kako je cilj operacije eliminirati posljednje IS militante u gradu Baghouzu.
Sirijski opservatorij za ljudska prava saopćio je da je od decembra prošle godine više od 37.000 civila, uključujući i militante IS, pobjeglo iz posljednjeg IS-ovog džepa u područja pod kontrolom SDF-a.
Kosovski premijer Ramush Haradinaj upozorio je da su granice Kosova nepovredive.
– Ako otvorimo granice ovog Kosova, otvorit ćemo grobnice onih koje danas pamtimo, otvorit ćemo njihove rane i prouzrokovati im bol. Onaj ko pomjeri granice Kosova je naš neprijatelj – poručio je kosovski premijer.
Kako prenose kosovski mediji, Haradinaj je govorio na komemorativnom skupu u Dečanima, posvećenom palim borcima Oslobodilačke vojske Kosova.
On je i na tom skupu istakao da tarife na robu iz Bosne i Hercegovine i Srbije neće biti ukinute sve dok obje države ne priznaju Kosovo i njegove dokumente.
Haradinaj je kategorički protiv razmjene teritorija Srbije i Kosova, o čemu intenzivno razgovaraju Hashim Thaci, predsjednik Kosova, i Aleksandar Vučić, predsjednik Srbije.
No, takvu mogućnost ipak podržavaju SAD, neki od čelnika EU, kao i Rusija.
S druge strane je dio država EU, predvođenih Njemačkom.
Insistiranje Haradinaja da tarife od 100 posto na robu iz BiH i Srbije neće ukinuti dovelo je do izvjesnog zahlađenja odnosa između Prištine i Vašingtona.
State Department je zatražio da se one makar suspendiraju na nekoliko mjeseci, kako bi formalno bio nastavljen dijalog Srbije i Kosova pod pokriviteljstvom EU. Ukoliko se to ne desi, SAD su najavile sankcije Kosovu.
Da su ozbiljni u tome, odbili su Haradinaju početkom godine izdati vizu za službeni put u SAD, a početkom ove sedmice objavljeno je i da je komandant Nacionalne garde savezne američke države Iowa Thimoty Ore otkazao ranije planiranu posjetu Kosovske sigurnosne snage.
Nakon niza neuspješnih sastanaka čelnika vladajuće koalicije na Kosovu, sada se poziva parlament te države da reagira. Traži se da to tijelo ili suspendira tarife ili izvrši rekonstrukciju kosovske vlade.
Albanske političke partije podijeljene su kada su tarife u pitanju. S jedne strane je dio vladajuće koalicije i neke od opozicionih stranaka koje podržavaju takvu mogućnost, dok su s druge, ostatak vladajućih i opozicione stranke, predvođene Pokretom Samoopredjeljenje, koje se tome kategorički protive.
Svi oni odbacuju mogućnost vanrednih izbora na Kosovu.
Analitičari procjenjuju da bi vanredni izbori mogli dovesti do toga da Haradinajeva stranka Alijansa za budućnost Kosova i Samoopredjeljenje dobiju najveći broj glasova.
ENES HALILOVIC,KNJIZEVNIK,DOBITNIK NAGRADE ZA ZBIRKU PESAMA ZA 2014god. :”ZIDOVI” NARODNO POZORISTE Beograd 11.03.2015 FOTO:Zoran Jovanovic Maccak
Sloboda misli zaista postoji u svakom mozgu, ali ona dolazi do izražaja tek slobodom govora, koja postoji samo kod retkih pojedinaca koji su spremni na žrtvu
Nikada pisci nisu propali zato što su rekli manje nego što treba; za sva književna dela koja su pala sa ivice smisla, zajednički sadržalac je to što su pisci pričali više nego što treba, kaže Enes Halilović u svojoj novoj pripoveci „(Dve) borove šišarke” i dodaje da „čak i ako ne dopričaš priču, čak i ako ne dovršiš pesmu – ostane nešto što je moguće domaštati”.
Da li je piscu sve dozvoljeno ili se u ovoj Halilovićevoj misli krije ključ razumevanja savremene književne scene. Koliko je u svojim knjigama otkrio, a koliko je prećutao i zbog čega. Pisac koji se u romanu ,,Ako dugo gledaš u ponor'” uhvatio u koštac s poslednjom decenijom dvadesetog veka u želji da na pozornici užasa prikaže otisak konteksta i okolnosti na pojedinca, na njegov život i sudbinu, susreo se pri konstrukciji romana s mnogobrojnim dilemama i odlukama. Da li je književna scenografija beskompromisno otrgnuta od stvarnosti ili se Halilovićev poetski svet gradi isključivo na ravni fikcije i mašte…
Amaterizam u književnosti je kao šuga na telu. Čim se pojavi negde jedna tačka, čovek je postao šugav
Verujete li u slobodu govora?
– Sloboda misli zaista postoji u svakom mozgu, ali ona dolazi do izražaja tek slobodom govora, koja postoji samo kod retkih pojedinaca koji su spremni na žrtvu. Sloboda govora kao politički pojam je izlizana fraza, jer nigde na svetu ne postoji sloboda govora u medijima. Što se pak tiče slobode govora na društvenim mrežama, to je svuda u svetu otišlo u drugu krajnost, u pljuvanje. Nema pravila kojima se to reguliše, i svako u javni prostor može uneti najteže reči; kao kad bi svako mogao uneti u avion sablju ili pušku. Svi mediji ovog sveta tretiraju četiri vrste informacija: istinu, laž, poluistinu i ono prećutano. Laž nije opasna koliko poluistina, jer laž je lakše prepoznati. Čovečanstvo vrvi od poluistina. U njima je otrov.
Da li sloboda prestaje da bude važna tema u ovo vreme, kada je svet okupiran potrošnjom?
– Sloboda je skrajnuta kao tema. Postoji svega desetak država s punim suverenitetom, koje ne moraju da se povinuju nikakvom spoljnom faktoru i koje su jače od svakog unutrašnjeg faktora. Ako postoji desetak slobodnih država, verovatno postoji i desetak slobodnih pojedinaca u današnjem svetu. Tu ne računam ludake, jer njih je oslobodila njihova bolest.
Gde vidite Srbiju na kulturnoj mapi Evrope?
– Snaga kulture u Srbiji se, pre svega, ogleda u snazi publike i potencijalu koji ima Sajam knjiga u Beogradu. Srbija nema ozbiljnu strategiju za prezentaciju kulture Evropi i svetu, koji je daleko veći od Evrope i sve više poklanja pažnju konzumaciji umetnosti. I kad bi postojala strategija, pitanje je ko bi to realizovao. Kao i u građevinarstvu, potreban je i dobar arhitekta i dobar izvođač radova. Srbija greši što sve više novca ulaže u film, jer u poslednjih dvadesetak godina 95 odsto filmova je obično smeće, budalaština, dosada… Treba izmeniti princip podrške filmu: prvo dobar film pa onda podrška, a ne podrška pa smeće od filma. Treba osnažiti plasman najboljih knjiga kod najboljih stranih izdavača, treba organizovati kampove za mlade prevodioce da što više borave u Srbiji kako bi prodrli u tajne jezike… Neka po svetu putuju kolektivne izložbe najboljih likovnih dela. Više pažnje se poklanja sportu nego umetnosti, sportistima se daje više nacionalnih penzija. Profesionalni sport kvari ljude, u sportistima budi oholost i sebičnost, a u navijačima mržnju.
Pisac, budući da objavljivanjem svoje delo daje na uvid velikom broju ljudi, istovremeno iskazuje svoj stav i mišljenje o određenim društvenim fenomenima i pojavama, ali i vrši određeni uticaj na recipijenta. Stoga sa svakim ozbiljnim bavljenjem književnošću dolazi i velika odgovornost. Kome se obraćaju Vaša dela?
– Pisac je kao donator sperme. On ne zna koja će žena uzeti njegovo seme i ne zna ko su mu deca, a ovaj ne zna ko će mu čitati knjige i koje će se ideje roditi iz tog čitanja. Neka pisac govori onako kako misli da treba, a reč će putovati tamo gde treba.
Imate li utisak da opada broj književnih čitalaca?
– Nemam brojke. Postoje i dalje pasionirani čitaoci. Veliki problem ove zemlje je što sami prosvetni radnici maltene izbacuju lektiru iz škole. Kad ste čuli da je neko dete ponavljalo razred jer je imalo slabu ocenu iz književnosti? A tvrdim da lektiru ne pročita ni pet odsto učenika. Ako dete izađe iz škole, a ne postane čitalac, to je i lična i kolektivna tragedija. Bez obzira na to da li je neko pekar, inženjer ili vodoinstalater, ako se ne druži sa knjigom, svi su na gubitku.
Godinama slušamo da se u umetnost i kulturu u Srbiji ne ulaže dovoljno sredstava. S druge strane, primetno je da kvalitet ustupa mesto kvantitetu te da je razlika između pisca i skribomana sve tanja. Šta će od svega toga ostati?
– Skribomana je uvek bilo, ali sada su na svakom koraku. Ima skribomana koji ništa ne čitaju jer po ceo dan pišu. A ima i skribomana koji istovremeno čitaju i prepisuju. Jedan lokalni tip je nedavno objavio maltene kopiju moje knjige ,,Zidovi”. U naslovu je kombinovao dva moja naslova i postao epigon mog stila. Uzimajući moju temu i oponašajući moju fascinaciju, kopirao me bez stida. Takvih ima u svakom gradu, ima ih sve više, ali oni nisu glavni društveni problem. Glavni problem je to što književna kritika, koja je uglavnom lažna i interesna, pokušava ne da od osrednjih pravi velika dela, nego da od malih napravi velika dela. Čitaoci su zbunjeni, naročito kada neko priznanje dobije loša knjiga. Dakle, loši kritičari teraju čitaoce od knjiga.
Zbirka „Zidovi” organizovana je oko naslovnog motiva i ukazuje na sve one margine i prepreke koje je ljudska civilizacija stvorila. Da li su granice neophodne i gde je književnost u tom sistemu?
– Ovaj svet su obeležili zidovi i granice, ali nije bilo tako na samim počecima. Države su izmišljotine, samim tim izmišljotine su i državne granice. Zidovi su svuda oko nas. Eto, Orban je podigao zid od žice oštre kao žilet. I Tramp podiže zid kako bi zaustavio ljude koji imaju za nijansu tamniju kožu. Politika je sazdana od zidova, ali nevidljivi zidovi postaju sve veći jer i same državne granice i granice među narodima postaju manje bitne, a sve više raste zid između bogatih i siromašnih, koji je nevidljiv. On postoji i unutar porodica, unutar gradova, unutar država…
Knjiga „Ako dugo gledaš u ponor” podnaslovom je žanrovski određena kao dijalog o praznini. Scenografiju tog romana režirao je dvadeseti vek, koji je na odlasku ostavio trag u svesti balkanskih naroda. Ima li uopšte razgovora sa ambisima koji nas okružuju i koji su urezani u sećanje ili se može samo govoriti o njima?
– Umetnost se kreće po moru iskustva. Kreće se između Scile doživljenog i Haridbe naslućenog. Svaka istinska umetnost je plod bola i zanos nade. Svaki umetnik neka govori o svom ponoru, jer umetnost je privilegija, a svedočiti o vremenu, to je dužnost umetnikova.
Razvoj književnosti često je bio obeležen velikim tragedijama i ratovima. Nakon Prvog svetskog rata književnost je uzvratila avangardom, nakon Drugog svetskog rata je stala u službu vladajućoj partiji. Kako Vi vidite književnost nakon devedesetih?
– Kad su umetnici u pitanju, svaki narod mora da bude oprezan, jer među umetnicima postoje, i uvek su postojale, razne hulje koje brinu samo o plasmanu svoje umetnosti. Umetnici, uglavnom, kad brane nekoga, brane ga zato što očekuju nešto od nekog trećeg, očekuju priznanja, novac za svoje projekte i medijsku pažnju. Umetnici vrlo često pristaju da budu maska ideologije radi lične koristi. Kad bih u svom dvorištu sada našao ležište s milion galona nafte dnevno, mislite li da bih je mogao crpiti i prodavati? Odmah bi neko došao i proglasio me za globalnu opasnost i oteo mi to ležište. I koji bi me umetnik branio? Koga su to odbranili umetnici? Sto miliona crnih robova je bačeno sa brodova u Sredozemlje i Atlantik jer su umrli u putu iscrpljeni i bolesni. Gde su knjige i filmovi o tome? To ne pominju ni potomci belih robovlasnika ni potomci onih crnih robova koji su preživeli putovanje u ropstvo. Čak 99,99 odsto umetnika današnjice nije savest vremena i naroda, nego obični kalkulanti.
Poznato je da smatrate da književnost ne pripada nijednoj naciji i da Vam nacionalnost pisaca nije od značaja pri izboru literature. Predstavljali ste našu zemlju u inostranstvu na čuvenim sajmovima knjiga, tribinama i javnim nastupima širom sveta. Kakva su Vaša iskustva i da li ste ikada bili izdvajani zbog svog porekla?
– Ponosim se svojom sudbinom, svojim osećanjima, svojim imenom, ali sam ponosan i na državu Srbiju, koju sam predstavljao mnogo puta u svetu na raznim festivalima. Srbija, kao i svaka država, ima dobre i loše ljude, pametne i manje pametne, ali u Srbiji postoje čarobni čitaoci. Čarobna publika! Kada se sretnem sa publikom na književnim večerima širom Srbije, u Topoli, Obrenovcu, Priboju, Kikindi, Nišu, Kruševcu, Kragujevcu, Velikoj Plani, Beogradu… srećan sam što postoje takvi radoznali i otvoreni ljudi i što živim među njima. Verujte mi, svuda srećem dobre ljude, u Makedoniji, na Kosovu, u Bosni, Hrvatskoj, Sloveniji, Crnoj Gori… Nesrećni balkanski narodi, koji su postali taoci kapitala.
Dolazite iz džins-prestonice Srbije, Novog Pazara, a Vaša dela, prevedena na mnoge jezike, stižu i do najudaljenijih krajeva sveta. Postoje li u Srbiji podele na beogradske i provincijalne umetničke krugove i, ako postoje, koje su posledice takvih grupisanja?
– Ne, ne postoje, jer internet je pomogao da se izbriše granica između prestonica i ostalih gradova. Čak mislim da je danas prednost ne živeti u prestonici. Pogledajte Aleksića, Bešića, Šaponju, Matovića, Belog Markovića, Nedeljkovića, Jelenkovića… ne žive u Beogradu i ništa im ne fali. Postoji samo jedna podela, na pisce i nepisce.
Vaša ,,Čudna knjiga” puna je tragičnih i zazornih ljudskih sudbina. U kojoj meri Vaša književnost korespondira sa stvarnošću i na koji način?
– Stvarnost živi u mojim knjigama kao što šumeća tableta postoji u čaši vode.
Jednom prilikom ste rekli da književni časopisi čine krvotok književnosti. Osnivač ste književnog časopisa ,,Sent” i veb-časopisa za književnost ,,Eckermann”, a svoja dela ste objavljivali i u mnogobrojnim književnim magazinima. Da li periodika i dalje ima snagu da prikaže književnu stvarnost našeg doba?
– Periodika ima značaj među samim piscima, ali mnogi časopisi su propali kao što su propale fabrike, brendovi, konzorcijumi… Uloga časopisa nije samo da poveže pisce i publiku već i da nametne ukus suzbijanjem neukusa. Dovoljno je znati šta nije književnost pa ćemo znati i šta jeste. Ako diletanti zauzmu prostor u časopisima i udruženjima, oni ih odmah obesmisle. Amaterizam u književnosti je kao šuga na telu. Čim se pojavi negde jedna tačka, čovek je postao šugav. A šuga se širi, teži da celu kožu izbuši kao rešeto.
Autor ste više od deset naslova, pišete od sredine devedesetih, kada je i objavljena Vaša prva zbirka pesama „Srednje slovo”. Šta Vam je od tada književnost dala, a šta oduzela?
– Ništa mi nije dala, niti mi je išta uzela. Ja sam književnosti davao sebe. Moje bogatstvo su knjige koje sam pročitao. Ta sudbinska potreba da čitam, da slušam šta su pričali ti čuveni pripovedači koji su nekad davno živeli negde… pa svi ti pesnici koje sam čitao besplatno su mi dali esenciju svojih životnih tokova. Novinarstvo mi je bilo teško jer sam želeo istinu, a kod nas u Novom Pazaru političari vešto zatvaraju oči pred istinom. Ipak, novinarstvo je za mene bilo korisno jer sam upoznao ljude i njihove najniže strasti, licemerstvo, demagogiju, sebičnost, kleptomaniju…
Kažu da je devetnaesti vek bio vek knjige, dvadeseti vek filma, a da je dvadeset prvi vek doba interneta. Kako Vi vidite budućnost literature?
– Ja ne znam budućnost, ali živim sadašnjost. Internet je kao i svaka korisna stvar, još jedna mogućnost koja može biti iskorišćena za dangubu. Dobri pisci i dobri čitaoci postoje i postoji detelina sa četiri lista, mada je retka. Što bi rekao Milisav Savić, još ima nade, još se pričaju priče.
Vaše bavljenje književnošću katkad ide šire od stvaralačkog angažmana, često učestvujete na tribinama i književnim večerima, organizujete književne radionice, kao i kurseve kreativnog pisanja. Ima li među mladim ljudima talentovanih autora i budućih velikih pisaca?
– Talentovanih ima! I imaju rezultate. Moja želja je, kada umrem, da niko ne može tvrditi kako sam držao neku bravu i nekome vrata zatvarao. Želja mi je da otvorim vrata mlađima od sebe, želim da se afirmišu i povežu. Ne moraju da se vole, ali tražim da se poštuju. Deset polaznika mog kursa kreativnog pisanja objavilo je knjige, a nikada nisu platili nijedan čas. Mogli su samo da dobiju neku knjigu na poklon. Nisu dužni da mi kažu hvala, jer svoj angažman doživljavam kao dužnost.
Šta savetujete piscima početnicima?
– Umetnost je nemir i mora se kontrolisati disciplinom. Moji saveti su vrlo jednostavni. Ujutru ustati što ranije. Stupiti u brak što ranije. Konačan sud o ljudima donositi što kasnije.
A šta biste posavetovali mladom Enesu Haliloviću, koji tek počinje da piše?
– Vaše pitanje je bolno jer me goni da razmišljam o svojim greškama i brzopletostima, o nestrpljenju. Mnogo šta bih rekao mladom Enesu, ali počeo bih od toga da treba hitno da baci cigarete.
Prevođen na 18 jezika
Enes Halilović je rođen 1977. godine u Novom Pazaru, gde i danas živi. Literarnu karijeru započeo je pesničkom zbirkom „Srednje slovo”, koja je objavljena s početka 1995. godine, a koja je nedavno doživela drugo izdanje. Pored ove pesničke zbirke, Halilović potpisuje i knjige poezije „Bludni parip” (2000, 2018), „Listovi na vodi” (2007, 2008, 2009), „Pesme iz bolesti i zdravlja” (2011) i „Zidovi” (2014, 2015), kao i knjigu izabranih pesama pod naslovom „Lomača” (2012). Kao pripovedača i romansijera možemo ga upoznati u zbirkama priča „Potomci odbijenih prosaca” (2004), „Kapilarne pojave” (2006) i „Čudna knjiga” (2017, 2018) te u romanima „Ep o vodi” (2012) i „Ako dugo gledaš u ponor” (2016, 2017). Halilović potpisuje i drame „In vivo” (2014) i „Kemet” (2010), kao i koautorsku terensku zbirku „Zagonetke” (sa Elmom Halilović, 2015). Pored toga, zaslužan je za pokretanje časopisa za književnost, umetnost i kulturu ,,Sent” i veb-časopisa za književnost ,,Eckermann”.
Prevođen je na osamnaest stranih jezika, a za rad je nagrađen Zlatnom značkom za doprinos kulturi, kao i književnim nagradama ,,Branko Miljković”, ,,Đura Jakšić”, ,,Meša Selimović” i „Stevan Sremac”, a za urednički rad u „Sentu” je dobio nagradu ,,Sergije Lajković”.
Zvanično najlepša djevojka njemačke pokrajine Hesen je 25-godišnja Prijepoljka, Saida Rovčanin iz Darmštata.
Na izboru u Gisenu, kod Frankfurta, učestvovalo je 17 djevojaka iz isto toliko regiona jedne od najbogatijih pokrajina Njemačke, a Saida će predstavljati Hesen na miss Njemačke, koji će se održati 23. februara u Europa Parku u Rustu, na jugu Njemačke.Naša zemljakinja je od žirija, koji je bio sastavljen od brojnih poznatih ličnosti iz sveta filma, TV serija, muzike, aktuelnih msica i mistera Njemačke i iz sveta biznisa dobila rekordnih 1.200 poena.
Saida je osim lente dobila brilijantni prsten u vrijednosti od 3.000 eura od Gerta grofa od Šverina.
Po krunisanju za najlepšu i pored velikog interesovanja brojnih novinara iz poznatih štampanih i elektronskih medija, Saida je za “Vesti” rekla:
“prije svega hvala najlepše ljudima koji su bili uz mene i koji su me podržavali. Veliko hvala mojim roditeljima i mojim prijateljima, a najveća zahvalnost ide na adresu moje najbolje prijateljice Danijele Grabež, koja je od početka uz mene. Presrećna sam. Još uvijek sam toliko uzbuđena i vjerovatno ću tek narednih dana postati svjesna šta mi se dogodilo. Zaista nisam očekivala pobjedu. Bilo je toliko lijepih i pametnih djevojaka”, kaže Saida.
Novokrunisana mis Hesena kaže za sebe da je obična devojka, da je srećna, lepo se oseća, voli izlaske, druženja sa prijateljima, jednom rečju hedonista. Kaže da su joj roditelji najveći uzor i podrška u životu. Prijateljicu Dacu gleda kao sestru. Smatra da je veoma važno da lijepa žena bude obrazovana i poslovno ostvarena i zato joj je na prvom mjestu obrazovanje gdje želi da napreduje.
Planira manekensku karijeru
O promjenama u njenom životu nakon što je proglašena misicom, Saida kaže:
“Ova pobjeda mi je već donijela dosta lepih stvari. Prije svega sam mnogo srećna, a planiram da nastavim karijeru u ovom pravcu. Od izuzetnog značaja mi je bilo ovo takmičenje. Razlog je jasan, volim da šetam pistom i uživam u svakom koraku na njoj. Željela bih da ostvarim ozbiljnu i profesionalnu karijeru u manekenstvu. To mi je i cilj i za to se i borim. Već sam dobila ugovore, vaučere i naravno da ću biti na svim ceremonijama otvaranja. Među brojnim nagradama dobila sam i vaučer za odmor u Turskoj i fotošuting u Istanbulu i Alanoju”, kaže Saida.
Saida se za takmičenje pripremala četiri nedelje. Prema njenim riječima svaka djevojka bi trebalo da se bavi sportom, jer je to zdrav način života. Učestvovala je i na takmičenju za Mis SP 2018. godine na kome su učestvovale najlepše predstavnice svih učesnika fudbalskog prvenstva u Rusiji, na kome je bila druga pratilja.
“Moja nova poruka “Torcidi” i “Ekstremima”: Nisam nekrofil i na mrtve ne vodim seksi hajke; ja ću vama jebati vaše žive majke. Zato požurite kući i majke dobro okupajte,da mi kurac ne dobije karijes. Još jedan savet:veći sam jalijaš od svih vas i zato vam je bolje da me se okanete.”
Novi Pazar – Ekstremi i Torcida, odgovorili su Vojislavu Šešelju za twitt koji je okacio a povodom njihovog skandiranja na prethodnoj utakmici KK Novi Pazar.
Navijači su, Šešelju napisali “Ne zaboravljamo Genocid i ne diži hajku, j… ti mrtvu majku”.
Oni su pored transparenta skandirali “Prva mi je, prva mi je i poslednja želja, da zakoljem, da zakoljem, vojvodu Šešelja” kao i “Pi..o Šešelju”
Ono što možemo primjetiti poslednja dva dana je oblik najnizeg ljudskog poriva “mržnje” prema svima koji nisu za Muamera Zukorlića. I ovaj oblik iskljucivosti i mrznje je karaketrističan za predislamske arape(ovakav način izražavanja i ponašanja, prema bratu muslimanu, isključuje bilo koji oblik imana).
Hvala Allahu dz.š. da je mržnja sve manje prisutna u običnom džematu, ali se svela na par ljudi koji se kriju iza portala SandžakPRESS, i sada izlazi na vidjelo u najgorem obliku. Ali ako svoju mržnju prema nam bratskom narodu Turske i Dijanetu Republike Turske, ne kriju, čak što više, uopšte ne prezaju da ljude u Turskoj nazivaju čak i „psima“. U današnjem tekstu nazvali su sadašnju vlast “kopek”, u našem jeziku manje više nepoznata riječ, ali u tursko ima značenje “pas”.
Rečenicu sa SandžakPRESS-a prenosim u cjelosti: „U Turskoj je vazda bilo Kopeka, ali je vazda bilo i Ertugrula, koji će da stanu u kraj svim kopecima.“ Ovdje se radi o prezimenu osobe iz 13.vijeka koji se spominje u poznatoj seriji „Ertugrul“ kao osoba ’Sadettin Kopek bin Muhammed’, a čije prezime u prijevodu znači „Pas“, tako da na jedan ironičan način pokušavaju Turke nazvati i psima, ne krijući svu mržnju prema Turskom narodu, kazali su i ono što im se u dušama krije.
Danas očekuje malo do umereno oblačno uz sunčane intervale, suvo i još malo toplije, saopštio je Republički hidrometeorološki zavod Srbije (RHZS).Najniža temperatura od -4 do nula, a najviša od devet do 14 stepeni.U Beogradu takođe u toku dana malo do umereno oblačno, uz sunčane intervale, suvo i još malo toplije.Najniža temperatura oko nula, a najviša oko 12 stepeni.U ponedeljak naoblačenje sa kišom, padom temperature i pojačanim severozapadnim vetrom, koje će pre podne i sredinom dana zahvatiti severne i zapadne, posle podne proširiće se i na ostale predele. Na planinama će padati sneg, a tokom noći kiša će prelaziti u sneg ponegde i u nižim predelima centralne i južne Srbije.U utorak će duvati umeren i jak severozapadni vetar, koji će u Vojvodini i na istoku Srbije dostizati povremeno i olujne udare.Do 16. februara preovlađivaće oblačno i hladno, mestimično sa slabim padavinama, kišom i snegom u nižim i snegom u brdsko-planinskim predelima.(Kurir.rs/Tanjug)
Naša zemljakinja je od žirija, koji je bio sastavljen od brojnih poznatih ličnosti iz sveta filma, TV serija, muzike, aktuelnih msica i mistera Njemačke i iz sveta biznisa dobila rekordnih 1.200 poena.
Po krunisanju za najlepšu i pored velikog interesovanja brojnih novinara iz poznatih štampanih i elektronskih medija, Saida je za “Vesti” rekla:
