Vlada Republike Srbije usvojila je na današnjoj sednici Predlog zakona o budžetu za 2017. godinu, za koji tvrdi da ima najniži predviđeni deficit u istoriji Srbije.
Vlada je saopštila da je predviđeni deficit za narodnu godinu 1,7% BDP-a. Dodaje se da postoji odlučnost da se i u narednoj godini obezbedi privredni rast i bolji život građana.
Predlog bužeta planirao je prihode za narednu godinu u iznosu od 1.092,9 milijarde, a planirani rashodi su 1.162 milijardi dinara. Planirani fiskalni deficit na nivou Republike za sledeću godinu je 69,1 milijardi dinara.
“Uprkos tome što su prvi put u rashode budžeta Republike uključeni svi projektni zajmovi kao i rashodi Koridora Srbije u ukupnom iznosu od 43,5 milijardi, planirani deficit u 2017. godini biće za 52 milijarde niži od deficita koji je bio predviđen budžetom za 2016. godinu”, navodi se u saopštenju Ministarstva finansija.
Prihodi budžeta od naplate poreza, kako je predviđeno, iznosiće 916,8 milijardi dinara, od čega je naplata PDV-a 466 milijardi.
Budžet za narednu godinu je planiran na osnovu prognoze da će u 2017. godini realni rast BDP-a iznositi tri odsto, BDP deflator (kad se isključi uticaj inflacije) 1,6 odsto, a da će inflacija biti 2,4 odsto.
Vlada Srbije je usvojila i Fiskalnu strategiju za 2017. godinu sa projekcijama za 2018. i 2019. koja prethodi izradi Nacrta zakona o budžetu za 2017. godinu.
Dodaje se da je “zahvaljujući uspešnim merama fiskalne konsolidacije stvoren je prostor za povećanje penzija i plata u delu javnog sektora, čime se obezbeđuje rast raspoloživog dohotka i životnog standarda stanovništva, ali tako da se ne ugroze planirani ciljevi fiskalne politike”.
Prioritet ostaje, kako je navedeno, i uspostavljanje poreskog sistema koji stimulativno deluje na privrednu aktivnost i zapošljavanje, obezbeđuje veću efikasnost naplate poreza i smanjenje sive ekonomije.
Usvojen set zakona o budžetu Vlada Srbije uputila je u Narodnu skupštinu Srbije na razmatranje.
Novi Pazar – Poreska uprava u Novom Pazaru po svemu sudeći želi da uništi novogodišnji vašar koji se sada već tradicionalno organizuje u sportskoj dvorani Pendik.
Kako Sandžakhaber saznaje iz više izvora poreska inspekcija zahteva da prodavci na vašaru imaju fiskalne kase što se kosi sa svim mogućim zakonima o vašarima.
Ako se uzme u obzir da se Vašaru u Raški koji je organizovan pre mesec dana nije bilo fiskalnih kasa zašto bi ih bilo na vašaru u Pazaru.
Očigledna namera je da se vašar uništi i da se gradjanima uskrati pravo da po nižim cenama kupuju stvari svojoj deci i sebi.
Mnogobrojni prodavci koji su se javili na našem portalu prete protestima a i zahtevom za smenu načelnika poreske uprave u Novom Pazaru.
Ujedinjeni granski sindikat Nezavisnost bi mogao da učestvuje na narednim lokalnim izborima u Srbiji, najavljuje za Danas Zoran Stojiljković, novi predsednik Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost.
On kaže da je na njihovom nedavnom Kongresu bilo raspoloženja za to da se razmisli o nekom direktnijem političkom nastupu. Stojiljković kaže da će raditi na tome da sindikat povrati poverenje radnika i javnosti a time i vlasti sa kojom će, kako kaže ući u konfliktni dijalog o ostvarivanju prava radnika, kao i da će vlast imati proteste na ulicama ako se ispunjava svoja obećanja.
* Rekli ste da je jedan od vaših prioriteta u radu da svakom radniku obezbedite pristojan rad i život, odnosno da njegov rad bude plaćen, ugovoren i bezbedan. Zašto do sada vaš i drugi sindikati to nisu omogućili?
– To je bio cilj i pravila pristojnog rada koji ima svoj poseban dan 7. oktobar i to je nešto što je minimum prava zasnovano na evropskoj socijalnoj povelji. Sad je samo stvar da se rešenje, koje nije samo za domaću upotrebu nego deo evropskog socijalnog modela, oživotvori. Ono što je prvo je da se prekarni radnici osiguraju kroz takozvanu fleksigurnost i da bude garantovano sigurnim pravima i da ta prava imaju ljudi koji rade i pola radnog vremena i na ugovoreno vreme, a ne da se standardi spuštaju i da svi zaposleni budu u fleksibilizovanom prekarnom odnosu. Treba obezbediti bezbednost i zaštitu na radu, kvalitet životne sredine i prava radnika. Ako sindikat to ne može da obezbedi i ne može da učestvuje u kolektivnom pregovaranju i da tako obezbeđuje prava zaposlenih, onda se postavlja pitanje čemu služe sindikati.
* Jeste li sebi postavili rok za ispunjavanje tog cilja?
– To je relativno trajni cilj. Kada smo izabrani tražili smo poverenje Kongresa, koje nije na oročeno, i obećali smo da ćemo već krajem juna organima podneti izveštaj o tome šta smo uradili. Ovo je poslednji trenutak da sindikati preuzmu tu svoju ulogu i da podizanjem svojih kapaciteta, društvenog ugleda i moći budu ravnopravni učesnici u socijalnom dijalogu a ne večito u poziciji mlađeg poslušnog partnera vlasti. Obećao sam na Kongresu da ćemo učiniti sve da se ne osipa članstvo, da se povećava njegov uticaj a da se istovremeno poveća ugled i poverenje u sindikate kako bi dostigli evropski nivo poverenja koje je dvostruko veće u Evropi nego kod nas.
* Deo javnosti i radnika su ubeđeni da sindikalne vođe svoje pozicije koriste za ličnu promociju na uštrb borbe za radnička prava.
– Najzgodnije je kada hoćete da rušite sindikate da otvorite priču o sindikalnim vođama, njihovim prihodima i otuđenosti sindikalne birokratije, a da to ne stoji. Kada se učlanite u sindikat ne možete da očekujete, kao kad se učlanite u partiju, pogotovu vladajuću, da ćete doći do posla i socijalne promocije. U sindikatu su vam članstvo i poverenici zaposleni i oni nemaju nikakav razlog da podilaze sindikalnoj hijerarhiji. Ali naravno da je pozicija na kojoj dokazujete svoj kredibilitet i integritet jako važna. Novo rukovodstvo Nezavisnosti nije ono kojem se može zameriti višak ambicija.
* Rekli ste da ćete raditi na uvećanju članstva. Kada ćete ponovo da brojite članstvo za reprezentativnost i treba li spustiti prag za nju?
– Mi smo spremni na to, ali hoćemo ozbiljne pretpostavke za tako nešto. Vrlo je važno da kada se radi i o sindikatima i o poslodavcima da se utvrdi realan broj onih koje možemo organizovati. Još uvek kruži nekakva imaginarna cifra od 1.700.000 ili 1.800.000 zaposlenih koja je nerealna. Naše su procene da realan broj onih koji mogu biti sindikalno organizovani ne prelazi 1.300.000 i to treba da bude cifra o kojoj se može govoriti pri brojanju. Pri čemu fascinacija brojem nije najvažnija. Najvažniji je kredibilitet i dobra organizovanost strukture i kapacitet da se nosite sa poslovima pregovaranja, donošenja novog radnog zakonodavstva, tripartitnog socijalnog dijaloga i učestvovanje u kreiranju javnih politika iz oblasti radnog i socijalnog zakonodavstva.
* Postoji li u Srbiji pravi socijalni dijalog ili premijer drži sve konce a sindikati su tu, kao rekoste, poslušni partner vlasti?
– Tako je od kako smo krenuli priču o socijalnom dijalogu 2001. pravilo. U socijalnom dijalogu se odlučuje konsenzusom i dogovorom. Koliko će biti dogovora zavisi od snage i kapaciteta svakog od aktera. Dijalog treba dovesti do kulture dijaloga i međusobnog uvažavanja, a nama kultura dijaloga i tolerancije nije baš jača strana. Te pretpostavke moramo ubrzano ostvariti. To znači da veliku cenu socijalnih promena, koja me podseća na rez u obolelo tkivo, treba napraviti na bazi dogovora u kome će cenu promena platiti društveni slojevi i grupe u zavisnosti od svog potencijala. Mi smo do sada nažalost imali situaciju u kojoj su cenu rezova plaćali i plaćaju najsiromašniji i zaposleni. To se videlo i kroz to što ste vi milion i po ljudi, kad ubrojite penzionere i zaposlene u javnom sektoru koji primaju više od 25.000 dinara uskratili za deset odsto, a da je finansijski ekvivalent bio negde oko 330 miliona evra. Milion i po ljudi ste uskratili za deset odsto da biste dobili tu sumu a istovremeno broj onoga što se gubi kroz koruptivne kanale u javnim nabavkama je negde sedam-osam puta veća. Mi nećemo više kao sindikati dozvoljavati da cenu promena plaćaju samo zaposleni i siromašni građani.
* Ima li upravo odgovornosti vašeg i drugih sindikata za takvu situaciju u socijalnom dijalogu. Čini se da su nekad protesti bili brzo završavani ili ih nije ni bilo zbog čestih kompromisa sa vladom?
– Sindikati sigurno nisu pokazali dovoljan stepen mobilnosti i koordinacije, ali sindikati i njihove strukture nisu jedini krivci. Kriza i strah od gubljena posla, a podsećam da je Srbija peta zemlja po tom razvijenom strahu, kao i to što je smo prvaci u odnosu na zemlje EU i regiona po siromaštvu i stepenu društvene nejednakosti, je malo disciplinovala i dovela do gubitka solidarnosti. Nema solidarnosti i dovoljno poverenja među zaposlenima. To vidite i među vama medijskim radnicima. To znači spremnost da učestvuje u protestima i podrže zahtevi. A to nije bogzna kako razvijeno. Solidarnost i ona će biti vraćena time što ćemo mi svojom odlučnošću vratiti poverenje. Poverenje u sindikate znači da vam ljudi veruju da govorite istinu, ispunjavate obećanja, imate kapacitet i snagu. Poverenje i moć su instrumenti i alatke da dovedete do ove promene.
* Zašto to do sada nije učinjeno?
– Kada se radi o sindikatu Nezavisnost, mi smo nespornu ulogu odlučnih boraca za promene i izlaska iz izolovanog i autističnog režima uspeli da napravimo. A onda smo, malo i pod pritiskom naših međunarodnih organizacija, imali potrebu da nekoliko godina razumemo i podržimo u kriznim situacijama nove demokratske vlasti. One su nažalost završile u međusobnim sporovima i u prihvatanju neoliberalne ideologije i privatizacije koja nije dovela ni do racionalnosti i povećanja proizvodnje a umanjila je broj zaposlenih i završila u odsustvu razvoja. Trebalo nam je vremena da se organizujemo i prihvatimo novu ulogu sindikata. Sindikati ovde gotovo nikada nisu imali autonomiju, sopstvenu organizaciju i moć. Uvek su bili u situaciji poslušnog partnera vlasti. Nova pravila igre, sindikalni pluralizam i privatizaciju nismo dovoljno brzo shvatili kao okvir u kojem treba da delujemo.
* Da li je odnos ove vlade prema radnicima zaslužuje masovne proteste radnika i sindikata?
– U situacijama u kojima donosite zakone po hitnoj proceduri, ne konsultujete tripartitne organe, uvodite promene radnog zakonodavstva koje su pre svega usmerena na smanjenje cene rada i uštedi na zaposlenima, jesu zasluživale proteste i tih protesta je nešto i bilo. Međutim, kada ste slabiji partner, onda morate da pokažete veliko umeće organizacije i primene različitih strategija. Mi možemo da idemo na proteste i njihovu energiju ali pošto pokušamo da institucijama dijaloga nešto ostvarimo. Ne možemo samo pregovarati, istovremeno moramo biti spremni i na protest. S druge strane, nama treba podrška javnosti za to što tražimo. U Srbiji je napravljena neka vrsta nepisanog pravila da ako imate više od prosečne zarade vi gotovo da nemate pravo na protest. Uvek se upućujete na druge, odmah se to fragmentira i postavlja razlika između javnog i privatnog sektora, realne ekonomije i ovoga što su socijala i obrazovanje, pa je manevarski prostor za vlast uz ogromnu nezaposlenost i siromaštvo bio otvoren. Mi kao sindikat imamo ambiciju da ne delujemo u tipičnoj situaciji nego u atipičnoj i budemo kišobran za okupljanje i zaštitu interesa i zaposlenih i nezaposlenih, i penzionera i samozaposlenih i da predstavljamo taj ključni deo civilnog društva koji treba da ostvariti interese građana. To znači da se mi nećemo baviti samo onim što je agenda sindikata.
* Hoće li ubuduće biti više protesta?
– To zavisi od toga koliko odgovornosti i empatije bude pokazivala vlast i koliko bude razumela da je margina oslanjanja na trpeljivost građana i njihove žrtve već pređena. I sada, sem priče o štednji i racionalnosti, mora da se ide u pravcu da se nešto radi i razvija kroz veće javne investicije ali i veće zarade jer one onda mogu pokrenuti razvoj.
* Kako ocenjujete rad ministra za rad?
– On pokazuje razumevanje za potrebu da se pozicija i vlasti i socijalnih partnera ojača otvorenim dijalogom. Ono što mi mislimo da u ovim kriznim vremenima predložimo, a to smo i ranije predlagali ali nije realizovano, je formiranje društvenog sporazuma ili socijalnog pakta o razvoju. To praktično znači da ako imamo odgovarajuće ciljeve i želimo da ih ostvarimo, onda vlada treba da garantuje stope rasta, kretanje zarade i javne potrošnje. A da onda u okviru toga možemo da se dogovorimo šta je i moguće ostvarivo i da to bude jasan prostor u kojem svako ima deo odgovornosti. U onoj meri u kojoj se vlast ne bude toga držala imaće proteste.
* Planirate li neki skoriji sastanak sa premijerom ili ministrom?
– Neki kontakti su bili oko toga da se ponovo intenzivira i brojnošću sednica i kvalitetom rada Socijalno-ekonomski savet. Obećano je da će to ići ritmom jednom u mesec dana. Imam obećanja da će i budžet biti razmatran na Socijalno-ekonomskom savetu kao i svi ključni zakoni. Tu imamo puno jedinstvo sa drugim reprezentativnim sindikatima, odnosno Samostalnim sindikatom. Više se ne može računati na fragmentaciju i sukob sindikata makar kad su ove dve centrale u pitanju.
* Kakav će vaš odnos biti sa Samostalnim sindikatom?
– Unapredićemo već postojeću saradnju. Zajedno ćemo organizovati konferencije, nastupati i koordinisati se pred pregovore i sednice SES-a. Razmišljamo, i vidim da je raspoloženje i među njima takvo, da imamo zajedničke programske odbore. Mi nismo na liniji 481, ne dobijamo novac ni za istraživačke aktivnosti. Mi možemo da podignemo kapacitete ako imamo mnogo prijatelja.
* Kako ćete se odnositi prema drugim sindikalnim centralama koje traže proveru reprezentativnosti i svoje učešće u SES-u?
– Zahtev za proveru reprezentativnosti je legitiman zahtev. Naravno, uz sve ove ostale kriterijume. Ne treba očekivati povratak u vreme socijalizma i neki jedinstven sindikat. Sindikalna kompeticija i pluralizam je potrebna pod uslovom da svi pokažu da se zaista bave sindikalnim radom i da su autonomni. Neophodno je sindikalno jedinstvo i ono se može ostvariti pošto niko od sindikata nije zadovoljan postojećom situacijom. A onda treba uz tu elementarnu solidarnost očuvati pravo da svako procenjuje da li treba ići u štrajk upozorenja, ući u ovu ili onu vrstu štrajka ili treba veći akcenat staviti na lobiranje u javnosti ili pregovaranje. Ali je važno da se nijedan sindikat ne postavlja suprotno drugima. To podrazumeva da reprezentativne centrale, tamo gde pregovaraju, prethodno informišu druge sindikate i obrnuto. Ne razumem tu fiksaciju samo na SES. Ako postoji samo socijalni dijalog samo na nivou republike, on je kao glava bez udova. Vrlo je važan i granski dijalog i mnogi već imaju mogućnost da u njemu učestvuju.
* Hoće li vaš sindikat podržati nekog predsedničkog kandidata i od čega to zavisi?
– O tome nismo razmišljali niti imamo listu i definisane kandidate za izbore. Mislim da je globalna politika, kad se radi o političkoj sceni u kojoj veliki broj građani ima veliko nepoverenje, da se držite rezervisano prema tome. Ono što je do sada bila praksa sindikata je logika glasovi za podršku. Podržavate one koji pokažu da su bili spremni i imaju dovoljno dokaza da će ostvarivati vaše zahteve. Predsednički izbori koliko god im se davao značaj i koliko god kandidati otvarali te teme nisu baš ta prilika jer su predsednička ovlašćenja ograničena. Ne mogu ja da slušam obećanja nekoga o nečemu o čemu on nikada neće odlučivati. Ali aktivna uloga je jako važna. Mislim da ćemo na politiku odlučivati na više načina nego do sada.
* Kako?
– I kroz pritisak preko medija, zajedničke akcije sa civilnim društvom, lobiranje za odgovarajuća zakonska rešenja, korišćenje u većoj meri institucije socijalnog dijaloga. Na Kongresu Nezavisnosti je bilo i raspoloženja da razmislimo o nekom direktnijem političkom nastupu. To bi podrazumevalo, kad proverimo koliko imamo ugledne ljude ili sebi bliske, da idemo sa sindikalnim listama na izbore. To bi oprobali na lokalnim izborima. Jer tada nam niko ne može reći da hoćemo da se ubacimo u veliko polje politike, delimo vlast što nailazi na veliki otpor stranaka. Predstavljanje direktnih interesa građana je nešto što je važno. Pokazalo se da su u velikoj meri bili u pravu sindikalni lideri koji su govorili da je mnogo uticajnija strančica koja uđe sa jednim ili dvoje poslanika u parlament i da ima više interesa nego veliki socijalne organizacije kao što su sindikati. Mi ćemo iskoristiti svo umeće da ostvarimo što veći prostor za uticaj građana.
* To znači da se mogu očekivati sindikalne liste na sledećim lokalnim izborima?
– To je nešto o čemu se po prvi put u Nezavisnosti razmišlja vrlo ozbiljno i to je neka vrsta direktnog upliva. Želimo da politika ne odlučuje o našim sudbinama i nije toliko predominantna, preko postavljanja ljudi i partijskog zapošljavanja. Na taj način, autonomni sindikat o tome ne bi morao da razmišlja. Ne bi morali da razmišljamo ni o tome da li imamo pouzdane političke partnere. Raspoloženje da se i na taj način ostvari što veći uticaj zaposlenih građana je sve prisutnije.
* Ako se to bude pokazalo uspešnim na lokalu, možemo li očekivati sindikat Nezavisnost i na parlamentarnim izborima?
– Mislim da o tome još ne razmišljamo. Mislimo da je daleko važnije ovo ostalo. Ne znam koliko bi građani to prepoznali kao dobro, jer se pojavljuje još jedan politički akter. Prethodna takva iskustva nisu bila naročito uspešna. Prvi je cilj pristojan radni život u pristojnom i uređenom demokratskom društvu. Demokratizovanje i ograničavanje sfere politike i obezbeđivanje dovoljnog uticaja da se izazovi i cena promena ravnomernije podele. Kad to budemo ostvarili i imali daleko značajniji ugled onda možemo da razmišljamo o svemu tome. Kao i o tome da vas politika i politički akteri više uvažavaju. Kad neko shvati da vi jeste stvar kredibiliteta i opredeljenja ljudi, onda će se i prema vašim zahtevima odnositi odgovornije. Sad, nažalost, imamo situaciju da među zaposlenima u javnom sektoru imate više zaposlenih koji su došli kroz partijsku podršku i promociju. Oni su na mnogim mestima već brojniji od onih koji su tu zahvaljujući svojim sposobnostima i radu. Imate mnogo politički kreiranih poslova i mesta. To je na našoj agendi daleko pre od nekog direktnog političkog takmičenja.
* Ne bi se određivali prema predsedničkom kandidatu jer nema ovlašnjenja u zahtevima sindikata. Kakav odnos prema sindikatu ima premijer i njegova stranka koji su na vlasti?
– To će zavisiti od toga koliko se predstavimo kao sposoban i kvalitetan akter. Pozicija sindikata je dosta delikatna. Šta god bila vaša opredeljenja vi morate uvažavati onoga koji trenutno vrši vlast i sa kojim pregovarate. Mi ne biramo vlade, one su postavljene. Nama je važno da sa njima uđemo u konfliktni dijalog, ali dijalog i da onda merimo njihove poteze. Naše iskustvo i iskustvo svih građana jeste da vam stranke jako puno obećavaju u izbornoj kampanji, neguju tu levu ili sindikalnu frazeologiju. A onda kad dođu na vlast rade nešto drugo. Meni je omiljeni citat bugarskog sociloga Ivana Krasteva koji je rekao da u svim zemljama na Balkanu stranke i predizborne koalicije uđu u strasnu ljubavnu vezu sa biračima, a kad dođu na vlast u brak sa međunarodnim institucijama. Prosto tu vrstu poverenja, kao i veliki broj građana, nemamo u političke aktere. Kad je neko u opoziciji po prirodi stvari podržava zahteve sindikata. Stvar je u tome da vi zadržite tu poruku i podršku, a da ozbiljno i kredibilno razgovarate sa onima koji su na vlasti i da vas oni uvažavaju. A uvažavaće vas samo ako imate poverenje građana i snagu i prisustvo u javnosti.
* DS se nekad dičila saradnjom sa sindikatima. Kakva je sada situacija?
– Svima na političkom polju je važno da imaju relativno razvijenu i prihvatljivu socijalnu agendu. Otvoreni smo za otvoreni za dijalog i konstruktivnu razmenu mišljenja sa onima koji se zalažu za pravnu, demokratsku, socijalno odgovornu i evropsku državu i društvo. Ali samo u onoj meri u kojoj to vodi promociji naših zahteva i u kojoj oni pokazuju doslednost u političkom delovanju. Ja sam bio u Nezavisnosti jedan od onih koji je bio zadužen za pisanje sporazuma o saradnji sa DS. Znate šta je bio problem. Potpiše se saradnja ali u onim delovima koji podrazumevaju međusobnu koordinaciju i usaglašavanje i kada se pojave problemi na terenu, tu je stvar padala. Kad imamo primedbi i kažemo vaš kadar u nekom mestu otpušta zaposlene, šikanira zaposlene i sindikalne aktiviste, a oni nemaju reakciju, onda vidite domete tog sporazuma. To je nama neka vrsta nauka. Pokazalo se da mi prave levice i socijaldemokratije u poslednjih deset godina nismo imali bez obzira koliko je ona bila na vlasti. Ona je prosto bila takozvana neoliberalna levica i levo krilo ostvarivanja interesa korporativnog kapitala.On kaže da je na njihovom nedavnom Kongresu bilo raspoloženja za to da se razmisli o nekom direktnijem političkom nastupu. Stojiljković kaže da će raditi na tome da sindikat povrati poverenje radnika i javnosti a time i vlasti sa kojom će, kako kaže ući u konfliktni dijalog o ostvarivanju prava radnika, kao i da će vlast imati proteste na ulicama ako se ispunjava svoja obećanja.
* Rekli ste da je jedan od vaših prioriteta u radu da svakom radniku obezbedite pristojan rad i život, odnosno da njegov rad bude plaćen, ugovoren i bezbedan. Zašto do sada vaš i drugi sindikati to nisu omogućili?
– To je bio cilj i pravila pristojnog rada koji ima svoj poseban dan 7. oktobar i to je nešto što je minimum prava zasnovano na evropskoj socijalnoj povelji. Sad je samo stvar da se rešenje, koje nije samo za domaću upotrebu nego deo evropskog socijalnog modela, oživotvori. Ono što je prvo je da se prekarni radnici osiguraju kroz takozvanu fleksigurnost i da bude garantovano sigurnim pravima i da ta prava imaju ljudi koji rade i pola radnog vremena i na ugovoreno vreme, a ne da se standardi spuštaju i da svi zaposleni budu u fleksibilizovanom prekarnom odnosu. Treba obezbediti bezbednost i zaštitu na radu, kvalitet životne sredine i prava radnika. Ako sindikat to ne može da obezbedi i ne može da učestvuje u kolektivnom pregovaranju i da tako obezbeđuje prava zaposlenih, onda se postavlja pitanje čemu služe sindikati.
* Jeste li sebi postavili rok za ispunjavanje tog cilja?
– To je relativno trajni cilj. Kada smo izabrani tražili smo poverenje Kongresa, koje nije na oročeno, i obećali smo da ćemo već krajem juna organima podneti izveštaj o tome šta smo uradili. Ovo je poslednji trenutak da sindikati preuzmu tu svoju ulogu i da podizanjem svojih kapaciteta, društvenog ugleda i moći budu ravnopravni učesnici u socijalnom dijalogu a ne večito u poziciji mlađeg poslušnog partnera vlasti. Obećao sam na Kongresu da ćemo učiniti sve da se ne osipa članstvo, da se povećava njegov uticaj a da se istovremeno poveća ugled i poverenje u sindikate kako bi dostigli evropski nivo poverenja koje je dvostruko veće u Evropi nego kod nas.
* Deo javnosti i radnika su ubeđeni da sindikalne vođe svoje pozicije koriste za ličnu promociju na uštrb borbe za radnička prava.
– Najzgodnije je kada hoćete da rušite sindikate da otvorite priču o sindikalnim vođama, njihovim prihodima i otuđenosti sindikalne birokratije, a da to ne stoji. Kada se učlanite u sindikat ne možete da očekujete, kao kad se učlanite u partiju, pogotovu vladajuću, da ćete doći do posla i socijalne promocije. U sindikatu su vam članstvo i poverenici zaposleni i oni nemaju nikakav razlog da podilaze sindikalnoj hijerarhiji. Ali naravno da je pozicija na kojoj dokazujete svoj kredibilitet i integritet jako važna. Novo rukovodstvo Nezavisnosti nije ono kojem se može zameriti višak ambicija.
* Rekli ste da ćete raditi na uvećanju članstva. Kada ćete ponovo da brojite članstvo za reprezentativnost i treba li spustiti prag za nju?
– Mi smo spremni na to, ali hoćemo ozbiljne pretpostavke za tako nešto. Vrlo je važno da kada se radi i o sindikatima i o poslodavcima da se utvrdi realan broj onih koje možemo organizovati. Još uvek kruži nekakva imaginarna cifra od 1.700.000 ili 1.800.000 zaposlenih koja je nerealna. Naše su procene da realan broj onih koji mogu biti sindikalno organizovani ne prelazi 1.300.000 i to treba da bude cifra o kojoj se može govoriti pri brojanju. Pri čemu fascinacija brojem nije najvažnija. Najvažniji je kredibilitet i dobra organizovanost strukture i kapacitet da se nosite sa poslovima pregovaranja, donošenja novog radnog zakonodavstva, tripartitnog socijalnog dijaloga i učestvovanje u kreiranju javnih politika iz oblasti radnog i socijalnog zakonodavstva.
* Postoji li u Srbiji pravi socijalni dijalog ili premijer drži sve konce a sindikati su tu, kao rekoste, poslušni partner vlasti?
– Tako je od kako smo krenuli priču o socijalnom dijalogu 2001. pravilo. U socijalnom dijalogu se odlučuje konsenzusom i dogovorom. Koliko će biti dogovora zavisi od snage i kapaciteta svakog od aktera. Dijalog treba dovesti do kulture dijaloga i međusobnog uvažavanja, a nama kultura dijaloga i tolerancije nije baš jača strana. Te pretpostavke moramo ubrzano ostvariti. To znači da veliku cenu socijalnih promena, koja me podseća na rez u obolelo tkivo, treba napraviti na bazi dogovora u kome će cenu promena platiti društveni slojevi i grupe u zavisnosti od svog potencijala. Mi smo do sada nažalost imali situaciju u kojoj su cenu rezova plaćali i plaćaju najsiromašniji i zaposleni. To se videlo i kroz to što ste vi milion i po ljudi, kad ubrojite penzionere i zaposlene u javnom sektoru koji primaju više od 25.000 dinara uskratili za deset odsto, a da je finansijski ekvivalent bio negde oko 330 miliona evra. Milion i po ljudi ste uskratili za deset odsto da biste dobili tu sumu a istovremeno broj onoga što se gubi kroz koruptivne kanale u javnim nabavkama je negde sedam-osam puta veća. Mi nećemo više kao sindikati dozvoljavati da cenu promena plaćaju samo zaposleni i siromašni građani.
* Ima li upravo odgovornosti vašeg i drugih sindikata za takvu situaciju u socijalnom dijalogu. Čini se da su nekad protesti bili brzo završavani ili ih nije ni bilo zbog čestih kompromisa sa vladom?
– Sindikati sigurno nisu pokazali dovoljan stepen mobilnosti i koordinacije, ali sindikati i njihove strukture nisu jedini krivci. Kriza i strah od gubljena posla, a podsećam da je Srbija peta zemlja po tom razvijenom strahu, kao i to što je smo prvaci u odnosu na zemlje EU i regiona po siromaštvu i stepenu društvene nejednakosti, je malo disciplinovala i dovela do gubitka solidarnosti. Nema solidarnosti i dovoljno poverenja među zaposlenima. To vidite i među vama medijskim radnicima. To znači spremnost da učestvuje u protestima i podrže zahtevi. A to nije bogzna kako razvijeno. Solidarnost i ona će biti vraćena time što ćemo mi svojom odlučnošću vratiti poverenje. Poverenje u sindikate znači da vam ljudi veruju da govorite istinu, ispunjavate obećanja, imate kapacitet i snagu. Poverenje i moć su instrumenti i alatke da dovedete do ove promene.
* Zašto to do sada nije učinjeno?
– Kada se radi o sindikatu Nezavisnost, mi smo nespornu ulogu odlučnih boraca za promene i izlaska iz izolovanog i autističnog režima uspeli da napravimo. A onda smo, malo i pod pritiskom naših međunarodnih organizacija, imali potrebu da nekoliko godina razumemo i podržimo u kriznim situacijama nove demokratske vlasti. One su nažalost završile u međusobnim sporovima i u prihvatanju neoliberalne ideologije i privatizacije koja nije dovela ni do racionalnosti i povećanja proizvodnje a umanjila je broj zaposlenih i završila u odsustvu razvoja. Trebalo nam je vremena da se organizujemo i prihvatimo novu ulogu sindikata. Sindikati ovde gotovo nikada nisu imali autonomiju, sopstvenu organizaciju i moć. Uvek su bili u situaciji poslušnog partnera vlasti. Nova pravila igre, sindikalni pluralizam i privatizaciju nismo dovoljno brzo shvatili kao okvir u kojem treba da delujemo.
* Da li je odnos ove vlade prema radnicima zaslužuje masovne proteste radnika i sindikata?
– U situacijama u kojima donosite zakone po hitnoj proceduri, ne konsultujete tripartitne organe, uvodite promene radnog zakonodavstva koje su pre svega usmerena na smanjenje cene rada i uštedi na zaposlenima, jesu zasluživale proteste i tih protesta je nešto i bilo. Međutim, kada ste slabiji partner, onda morate da pokažete veliko umeće organizacije i primene različitih strategija. Mi možemo da idemo na proteste i njihovu energiju ali pošto pokušamo da institucijama dijaloga nešto ostvarimo. Ne možemo samo pregovarati, istovremeno moramo biti spremni i na protest. S druge strane, nama treba podrška javnosti za to što tražimo. U Srbiji je napravljena neka vrsta nepisanog pravila da ako imate više od prosečne zarade vi gotovo da nemate pravo na protest. Uvek se upućujete na druge, odmah se to fragmentira i postavlja razlika između javnog i privatnog sektora, realne ekonomije i ovoga što su socijala i obrazovanje, pa je manevarski prostor za vlast uz ogromnu nezaposlenost i siromaštvo bio otvoren. Mi kao sindikat imamo ambiciju da ne delujemo u tipičnoj situaciji nego u atipičnoj i budemo kišobran za okupljanje i zaštitu interesa i zaposlenih i nezaposlenih, i penzionera i samozaposlenih i da predstavljamo taj ključni deo civilnog društva koji treba da ostvariti interese građana. To znači da se mi nećemo baviti samo onim što je agenda sindikata.
* Hoće li ubuduće biti više protesta?
– To zavisi od toga koliko odgovornosti i empatije bude pokazivala vlast i koliko bude razumela da je margina oslanjanja na trpeljivost građana i njihove žrtve već pređena. I sada, sem priče o štednji i racionalnosti, mora da se ide u pravcu da se nešto radi i razvija kroz veće javne investicije ali i veće zarade jer one onda mogu pokrenuti razvoj.
* Kako ocenjujete rad ministra za rad?
– On pokazuje razumevanje za potrebu da se pozicija i vlasti i socijalnih partnera ojača otvorenim dijalogom. Ono što mi mislimo da u ovim kriznim vremenima predložimo, a to smo i ranije predlagali ali nije realizovano, je formiranje društvenog sporazuma ili socijalnog pakta o razvoju. To praktično znači da ako imamo odgovarajuće ciljeve i želimo da ih ostvarimo, onda vlada treba da garantuje stope rasta, kretanje zarade i javne potrošnje. A da onda u okviru toga možemo da se dogovorimo šta je i moguće ostvarivo i da to bude jasan prostor u kojem svako ima deo odgovornosti. U onoj meri u kojoj se vlast ne bude toga držala imaće proteste.
* Planirate li neki skoriji sastanak sa premijerom ili ministrom?
– Neki kontakti su bili oko toga da se ponovo intenzivira i brojnošću sednica i kvalitetom rada Socijalno-ekonomski savet. Obećano je da će to ići ritmom jednom u mesec dana. Imam obećanja da će i budžet biti razmatran na Socijalno-ekonomskom savetu kao i svi ključni zakoni. Tu imamo puno jedinstvo sa drugim reprezentativnim sindikatima, odnosno Samostalnim sindikatom. Više se ne može računati na fragmentaciju i sukob sindikata makar kad su ove dve centrale u pitanju.
* Kakav će vaš odnos biti sa Samostalnim sindikatom?
– Unapredićemo već postojeću saradnju. Zajedno ćemo organizovati konferencije, nastupati i koordinisati se pred pregovore i sednice SES-a. Razmišljamo, i vidim da je raspoloženje i među njima takvo, da imamo zajedničke programske odbore. Mi nismo na liniji 481, ne dobijamo novac ni za istraživačke aktivnosti. Mi možemo da podignemo kapacitete ako imamo mnogo prijatelja.
* Kako ćete se odnositi prema drugim sindikalnim centralama koje traže proveru reprezentativnosti i svoje učešće u SES-u?
– Zahtev za proveru reprezentativnosti je legitiman zahtev. Naravno, uz sve ove ostale kriterijume. Ne treba očekivati povratak u vreme socijalizma i neki jedinstven sindikat. Sindikalna kompeticija i pluralizam je potrebna pod uslovom da svi pokažu da se zaista bave sindikalnim radom i da su autonomni. Neophodno je sindikalno jedinstvo i ono se može ostvariti pošto niko od sindikata nije zadovoljan postojećom situacijom. A onda treba uz tu elementarnu solidarnost očuvati pravo da svako procenjuje da li treba ići u štrajk upozorenja, ući u ovu ili onu vrstu štrajka ili treba veći akcenat staviti na lobiranje u javnosti ili pregovaranje. Ali je važno da se nijedan sindikat ne postavlja suprotno drugima. To podrazumeva da reprezentativne centrale, tamo gde pregovaraju, prethodno informišu druge sindikate i obrnuto. Ne razumem tu fiksaciju samo na SES. Ako postoji samo socijalni dijalog samo na nivou republike, on je kao glava bez udova. Vrlo je važan i granski dijalog i mnogi već imaju mogućnost da u njemu učestvuju.
* Hoće li vaš sindikat podržati nekog predsedničkog kandidata i od čega to zavisi?
– O tome nismo razmišljali niti imamo listu i definisane kandidate za izbore. Mislim da je globalna politika, kad se radi o političkoj sceni u kojoj veliki broj građani ima veliko nepoverenje, da se držite rezervisano prema tome. Ono što je do sada bila praksa sindikata je logika glasovi za podršku. Podržavate one koji pokažu da su bili spremni i imaju dovoljno dokaza da će ostvarivati vaše zahteve. Predsednički izbori koliko god im se davao značaj i koliko god kandidati otvarali te teme nisu baš ta prilika jer su predsednička ovlašćenja ograničena. Ne mogu ja da slušam obećanja nekoga o nečemu o čemu on nikada neće odlučivati. Ali aktivna uloga je jako važna. Mislim da ćemo na politiku odlučivati na više načina nego do sada.
* Kako?
– I kroz pritisak preko medija, zajedničke akcije sa civilnim društvom, lobiranje za odgovarajuća zakonska rešenja, korišćenje u većoj meri institucije socijalnog dijaloga. Na Kongresu Nezavisnosti je bilo i raspoloženja da razmislimo o nekom direktnijem političkom nastupu. To bi podrazumevalo, kad proverimo koliko imamo ugledne ljude ili sebi bliske, da idemo sa sindikalnim listama na izbore. To bi oprobali na lokalnim izborima. Jer tada nam niko ne može reći da hoćemo da se ubacimo u veliko polje politike, delimo vlast što nailazi na veliki otpor stranaka. Predstavljanje direktnih interesa građana je nešto što je važno. Pokazalo se da su u velikoj meri bili u pravu sindikalni lideri koji su govorili da je mnogo uticajnija strančica koja uđe sa jednim ili dvoje poslanika u parlament i da ima više interesa nego veliki socijalne organizacije kao što su sindikati. Mi ćemo iskoristiti svo umeće da ostvarimo što veći prostor za uticaj građana.
* To znači da se mogu očekivati sindikalne liste na sledećim lokalnim izborima?
– To je nešto o čemu se po prvi put u Nezavisnosti razmišlja vrlo ozbiljno i to je neka vrsta direktnog upliva. Želimo da politika ne odlučuje o našim sudbinama i nije toliko predominantna, preko postavljanja ljudi i partijskog zapošljavanja. Na taj način, autonomni sindikat o tome ne bi morao da razmišlja. Ne bi morali da razmišljamo ni o tome da li imamo pouzdane političke partnere. Raspoloženje da se i na taj način ostvari što veći uticaj zaposlenih građana je sve prisutnije.
* Ako se to bude pokazalo uspešnim na lokalu, možemo li očekivati sindikat Nezavisnost i na parlamentarnim izborima?
– Mislim da o tome još ne razmišljamo. Mislimo da je daleko važnije ovo ostalo. Ne znam koliko bi građani to prepoznali kao dobro, jer se pojavljuje još jedan politički akter. Prethodna takva iskustva nisu bila naročito uspešna. Prvi je cilj pristojan radni život u pristojnom i uređenom demokratskom društvu. Demokratizovanje i ograničavanje sfere politike i obezbeđivanje dovoljnog uticaja da se izazovi i cena promena ravnomernije podele. Kad to budemo ostvarili i imali daleko značajniji ugled onda možemo da razmišljamo o svemu tome. Kao i o tome da vas politika i politički akteri više uvažavaju. Kad neko shvati da vi jeste stvar kredibiliteta i opredeljenja ljudi, onda će se i prema vašim zahtevima odnositi odgovornije. Sad, nažalost, imamo situaciju da među zaposlenima u javnom sektoru imate više zaposlenih koji su došli kroz partijsku podršku i promociju. Oni su na mnogim mestima već brojniji od onih koji su tu zahvaljujući svojim sposobnostima i radu. Imate mnogo politički kreiranih poslova i mesta. To je na našoj agendi daleko pre od nekog direktnog političkog takmičenja.
* Ne bi se određivali prema predsedničkom kandidatu jer nema ovlašnjenja u zahtevima sindikata. Kakav odnos prema sindikatu ima premijer i njegova stranka koji su na vlasti?
– To će zavisiti od toga koliko se predstavimo kao sposoban i kvalitetan akter. Pozicija sindikata je dosta delikatna. Šta god bila vaša opredeljenja vi morate uvažavati onoga koji trenutno vrši vlast i sa kojim pregovarate. Mi ne biramo vlade, one su postavljene. Nama je važno da sa njima uđemo u konfliktni dijalog, ali dijalog i da onda merimo njihove poteze. Naše iskustvo i iskustvo svih građana jeste da vam stranke jako puno obećavaju u izbornoj kampanji, neguju tu levu ili sindikalnu frazeologiju. A onda kad dođu na vlast rade nešto drugo. Meni je omiljeni citat bugarskog sociloga Ivana Krasteva koji je rekao da u svim zemljama na Balkanu stranke i predizborne koalicije uđu u strasnu ljubavnu vezu sa biračima, a kad dođu na vlast u brak sa međunarodnim institucijama. Prosto tu vrstu poverenja, kao i veliki broj građana, nemamo u političke aktere. Kad je neko u opoziciji po prirodi stvari podržava zahteve sindikata. Stvar je u tome da vi zadržite tu poruku i podršku, a da ozbiljno i kredibilno razgovarate sa onima koji su na vlasti i da vas oni uvažavaju. A uvažavaće vas samo ako imate poverenje građana i snagu i prisustvo u javnosti.
* DS se nekad dičila saradnjom sa sindikatima. Kakva je sada situacija?
– Svima na političkom polju je važno da imaju relativno razvijenu i prihvatljivu socijalnu agendu. Otvoreni smo za otvoreni za dijalog i konstruktivnu razmenu mišljenja sa onima koji se zalažu za pravnu, demokratsku, socijalno odgovornu i evropsku državu i društvo. Ali samo u onoj meri u kojoj to vodi promociji naših zahteva i u kojoj oni pokazuju doslednost u političkom delovanju. Ja sam bio u Nezavisnosti jedan od onih koji je bio zadužen za pisanje sporazuma o saradnji sa DS. Znate šta je bio problem. Potpiše se saradnja ali u onim delovima koji podrazumevaju međusobnu koordinaciju i usaglašavanje i kada se pojave problemi na terenu, tu je stvar padala. Kad imamo primedbi i kažemo vaš kadar u nekom mestu otpušta zaposlene, šikanira zaposlene i sindikalne aktiviste, a oni nemaju reakciju, onda vidite domete tog sporazuma. To je nama neka vrsta nauka. Pokazalo se da mi prave levice i socijaldemokratije u poslednjih deset godina nismo imali bez obzira koliko je ona bila na vlasti. Ona je prosto bila takozvana neoliberalna levica i levo krilo ostvarivanja interesa korporativnog kapitala.
Oko 18h izbio je požar u zgradi u Mitrovačkoj ulici. Vatrogasci su izašli na lice mesta i pokušavaju da zaustave požar koji preti da se proširi. Povredjenih nema.
Bivši šef OHR-a u BIH, Volfgang Petrič, neposredno pred održavanje referenduma u Republici Srpskoj, najavio je duboku diplomatsku izolaciju Milorada Dodika u kojoj će učestvovati, pa čak i prednjačiti – Srbija i njen premijer Aleksandar Vučić.
Nekoliko dana pred referendum u Republici Srpskoj, objavljene su teze da Republika Srpska od tog referenduma neće imati nikakvu korist i da će najvišu cijenu platiti predsjednik Srpske Milorad Dodik kome će nakon referenduma početi pristizati fakture u vidu potpune političke i diplomatske izolacije.
Štaviše, bivši šef OHR-a, Volfgang Petrič, tada je na vrlo jasan način najavio kako će u Dodikovoj izolaciji prednjačiti Srbija i njen aktuelni premijer Aleksandar Vučić.
I zbilja, upadljiva je činjenica da predsjednik Republike Srpske već dva mjeseca nije bio u Beogradu niti se sastajao sa srbijanskim čelnicima, a što je u prethodnom razdoblju činio svakih desetak dana. Tokom posljednja dva mjeseca Dodik se sastao samo jednom sa ambasadorom Srbije u BiH Stanimirom Vukičevićem (25.10. u Istočnom Sarajevu) i to bi bio ukupni bilans Dodikovih bilateralnih susreta sa zvaničnicima Srbije nakon referenduma!
Da su Dodikove akcije kod Vučića znatno pojeftinile nakon referenduma 25. septembra, održanog uprkos protivljenju Vašingtona, Brisela, pa i službenog Beograda, bilo je jasno 7. oktobra kada je predsjednik Srpske uzalud pokušavao dogovoriti prijem kod Vučića makar na nekoliko minuta. Vučić je izbjegao susret s Dodikom u svom kabinetu, no uporni Dodik “ulovio” je Vučića na Beogradskom aerodromu i razmijenio s njim nekoliko kurtoaznih rečenica.
Nakon tog poniženja, Dodik je još nekoliko puta pokušavao dogovoriti sastanak s Vučićem, no redovno je nailazio na zatvorena vrata najmoćnijeg čovjeka Srbije.
Podsjetimo, bivši šef OHR-a, Volfgang Petrič, nekoliko dana pred referendum u Srpskoj najavio je upravo takav razvoj događaja.
“Srbija je pod vodstvom premijera Aleksandra Vučića preuzela odgovornost za stabilnost u regionu. Za mene čak nije toliko ni bitno hoće li 25. septembra biti održan referendum u Republici Srpskoj, jer za Beograd je on (Milorad Dodik, op.aut) izgubio svaki legitimitet”, rekao je Petrič najavljujući duboku diplomatsku izolaciju predsjednika Republike Srpske.
Volfgang Petrič je referendum u RS vidio kao “jedan opak način spašavanja vlastite kože”.
“Dodik zna da za Evropu više nije partner za dijalog, a Rusija ima svoje probleme. Mislim da Dodikova posjeta Kremlju zakazana za 22. septembar ništa na tome neće promijeniti. RS pod vođstvom Dodika skoro da je bankrotirala, internacionalno je izolovana i dovedena je u opasnost da postane neka Južna Osetija u srcu Evrope”, rekao je tada Petrič.
No, njegove proročke najave tada nije imao ko čuti u Republici Srpskoj, ni vlast, ni opozicija, a ni najveći dio građana.
SARAJEVO Iran je krajem 1994. i početkom 1995. godine Hrvatskoj platio mnogo više od 50 miliona američkih dolara za oružje i municiju za odbranu opkoljenog Bihaća, tvrdi Ivica Mišić, bivši zamjenik ministra vanjskih poslova BiH i generalni konzul BiH u Njujorku.
`Prisustvovao sam susretu Harisa Silajdžića, tadašnjeg ministra vanjskih poslova BiH, Mate Granića, hrvatskog ministra vanjskih poslova, i Ali Akbara Velajatija, savjetnika vrhovnog vjerskog vođe Irana za međunarodna pitanja. Na tom sastanku je dogovoreno da Hrvatska isporuči oružje, municiju i ostalu pomoć Bihaću, a da će sve platiti Iran. Radi se o velikom iznosu koji je obuhvatio i neke ranije isporuke`, kazao je Mišić, kojeg smo posjetili u njegovoj vikendici na hrvatskom otoku Vis.
`Nezavisne` ni nakon višesedmičnog istraživanja i razgovora sa nizom sagovornika nisu uspjele utvrditi koliko je desetina miliona u pitanju, odnosno gdje je taj novac završio i na čijim računima.
Prisjećajući se sastanka Mišić kaže da se desio u jesen 1994. godine u Njujorku. `Silajdžić se tada požalio Velajatiju da je stanje u opkoljenom Bihaću teško, da nema oružja i municije, te da bi ovaj grad u svakom trenutku mogao pasti. Odlučeno je da se oružje nabavi u dogovoru s hrvatskim vlastima`, priča Mišić.
Dodaje da je potom pozvan Mate Granić, koji je pojasnio da Hrvatska ne može dati oružje Bihaću, jer to mnogo košta.
`Velajati je potom upitao Granića koliko je novca potrebno. Cifrom koju je naveo Granić bio sam šokiran, a Velajati je samo kazao: ‘Pošaljite oružje Bosancima, sutra ćete dobiti ček'`, ispričao je Mišić.
Mišić je odbio precizirati koliko je novca Iran isplatio Hrvatskoj, ali je naglasio kako je riječ o `veoma, veoma značajnom iznosu`. Upitan da li je u pitanju 46 miliona dolara, kako se nezvanično spekuliše, Mišić je samo kazao da se radi o mnogo većoj sumi.
Mate Granić je u telefonskom razgovoru za `Nezavisne` rekao da je postojala saradnja između BiH, Hrvatske i Irana tokom minulog rata, ali je demantovao da je prisustvovao ovom ili nekom sličnom sastanku.
`Tačno je da je postojala određena saradnja, ali sastanka o kojem govorite nije bilo. Ja nisam prisustvovao niti jednom sličnom sastanku`, kratko je kazao Granić.
Bivši ministar vanjskih poslova Hrvatske ranije je pak izjavio da je njegova vlada u kontaktima s umjerenijim islamskim zemljama željela spriječiti radikalizaciju islama u BiH.
Novinar Esad Hećimović je u svojoj knjizi `Garibi – Mudžahedini u BiH 1992 – 1999` naveo da su BiH, Hrvatska i Iran početkom rata u BiH formirali zajednički komitet čiji je zadatak bio unapređenje ekonomske i političke snage. Iran je, kako je naveo, pomagao u naoružavanju Armije RBiH, a Hrvatska je uzimala dio te pomoći. Oružje u BiH je dolazilo preko teritorije Hrvatske.
Haris Silajdžić, aktuelni član Predsjedništva BiH, odbio je komentirati iransku isplatu oružja Hrvatskoj.
`Ne želimo uopće komentirati takve navode`, kazao je Damir Arnaut, savjetnik člana Predsjedništva BiH. Atif Dudaković, ratni komandant Petog korpusa Armije BiH, također je odbio govoriti o ovom slučaju.
`To su novinarske izmišljotine`, kazao je Dudaković.
Mnogi se obogatili
Trgovina oružjem i municijom bila je `redovna aktivnost` Jedinica za specijalne operacije Vlade Republike Srbije, navedeno je u specijalnom filmskom serijalu `Jedinica`, koji je prije nekoliko mjeseci emitovala beogradska TV B92.
U tom filmu objavljeno je da je JSO od nastanka učestvovala u povlaštenim i kriminalnim poslovima elite Slobodana Miloševića.
`No nikad i nigdje nisu ‘tako masno zaradili’ kao u operaciji ‘Pauk’, koja nije okončana sve do sloma AP Zapadna Bosna u avgustu 1995. godine`, navodi se u filmu.
U filmu `Jedinica` objavljeno je da su se nekoliko godina kasnije Manojlo Milovanović, komandant Glavnog štaba Vojske RS, i Atif Dudaković, komandant Petog korpusa ARBiH, sreli u Sarajevu, te u prisustvu Alije Izetbegovića sumirali ratna iskustva iz bihaćkog regiona.
`'I naišao je Alija Izetbegović u pauzi između dve sednice’, sjeća se Milovanović i nastavlja: ‘Ja mislim da se Dudaković uplašio. Bilo mu je neprijatno, pocrveneo je, a Alija prolazi pored nas i kaže: ‘Dobro je dok razgovaraju ratni komandanti’. Dudaković valjda da bi se izvadio kaže: ‘Gospodine predsjedniče, objašnjavam generalu kako sam odbranio Bihać’. Na to Alija u prolazu onako ni pet-ni šest reče: ‘Vraga bi ti odbranio Bihać da ja to nisam platio četrdeset i šest miliona maraka'`, zabilježeno je u filmu `Jedinica`.
Tutin – Odbornici Skupštine opštine Tutin danas su usvojili rebalans budžeta za 2016. godinu koji će iznositi 1.156.000.000 dinara, što je za 65 miliona dinara više u odnosu na prošli rebalans.
Načelnik odeljenja za budžet i finansije Nihad Gusinac rekao je radiju Sto plus da je na ovaj način ispoštovana zakonska obaveza svih lokalnih samouprava da rebalans usvoje do 1.decembra.
„Ono što je posebno važno jeste da je i ovaj drugi rebalans za ovu godinu zadržao investicioni karakter i da je oko 40 odsto budžeta predvidjeno za finansiranje investicionih projekata“, rekao je Gusinac.
Odbornici opozicije su tokom sednice uputili niz zamerki na ovaj rebalans budžeta, optužujući vlast za nenamensko trošenje novca gradjana.
Na skupštini je, izmedju ostalih, usvojen i Akcioni plan za unapredjenje položaja migranata u naredne četiri godine.
Prijepolje – Na sastanku Opštinskog veća koje je danas održano u Prijepolju, dogovoreno je da se formira radna grupa za utvrđivanje rešenja o mogućnostima finansiranja Direkcije za izgradnju.
„ Na sastanku je dogovorena reorganizacija preduzeća, odnosno formiranje novog , a zadatak radne gupe jeste da utvrdi osnovnu delatnost preduzeća i nađe najbolja rešenja za mogućnosti njegovog daljeg poslovanja. Konkretno, to znači da će se vrlo bzo morati doneti rešenje o osnovnoj delatnosti preduzeća koje će se ubuduće finasirati iz sopstvenih izvora a delom i iz sporednih delatnosti, što će biti navedeno i u registraciji firme, rekla je za portal polimlje info Mira Bojović, član Opštinskog veća.
Krajnji rok za utvrđivanje osnovne delatnosti preduzeća je 2. decembar, zaključeno je na sastanku.
Izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu, uređeno je da javna preduzeća, fondovi i direkcije čiji su osnivači lokalna samouprava i koji se finansiraju iz javnih prihoda čija je namena utvrđena posebnim zakonom, više nisu indirektni korisnici budžeta.
U skladu sa tim, lokalne samouprave su bile u obavezi da odluke o budžetu usklade sa ovom promenom u Zakonu o budžetskom sistemu.
Fudbaleri Novog Pazara poraženi su danas u Beogradu od Čukaričkog sa 2:0 u utakmici 18. kola Super lige Srbije, što im je bio četvrti uzastopni, a šesti poraz u poslednjih sedam mečeva.
Čukarički je tokom većeg dela prvog poluvremena imao inicijativu, dok je Novi Pazar čekao priliku iz kontranapda.
Domaćin je u 36. minutu imao najbolju priliku da dodje do prednosti, ali je Aleksandar Jevtić zahvatio loptu glavom i sa oko sedam metara pogodio stativu posle centašuta Asmira Kajevića.
Čukarički je ofanzivno počeo drugo poluvreme, pa je poveo golom Dragoljuba Srnića u 48. minutu. On je dobro šutirao sa ivice kaznenog prostora posle solo akcije s pola terena.
Aleksandar Djoković je 56. minutu propustio odličnu priliku da dovede Novi Pazar do izjednačenja, loše je reagovao posle dodavanja Envera Alivodića s desne strane i umesto da šutne, on se sapleo o loptu na petercu.
Čukaricki je samo dva minuta kasnije mogao da duplira prednost, ali je snažan udarac Lukasa Pjasentina iz slobodnog udarca odbranio Mladen Živković.
Novi Pazar je od 75. minuta imao desetoricu igrača na terenu, pošto je Darko Micevski dobio drugi žuti karton zbog prekršaja nad Ognjenom Ožegovićem.
Čukarički je iskoristio brojčanu prednost na terenu i u 77. minutu postigao drugi gol, a strelac je posle dodavanja Jevtića bio Ožegović.
Novi Pazar je ostao na 14. mestu na tabeli sa 12 bodova, dok je Čukarički 12. sa osam bodova više.
Novi Pazar će u narednom kolu biti domaćin subotičkom Spartaku, dok će Čukarički gostovati Bačkoj.
