Životni put Rasima Ljajića, sublimiran u fubalu, razvio je živu priču u 39. epizodi podkasta „Wish&Goal”.
Skoro dva sata razgovora sa domaćinima, Nebojšom Viškovićem i Gojkom Andrijaševićem, ostavili su tri tačke na kraju i mnogo tema za razmišljanje.
Partizan i Novi Pazar – dve ljubavi i bolne tačke Rasima Ljajića.
Prostor u kojem traje večita borba racionalnog i iracionalnog, razuma i srca.
„Stvari su nemerljive! Preuzeo sam Novi Pazar kao deo političke misije, u vreme kad se razvijao ekstremizam nacionalni, verski… Računao sam šta ljudima mogu da ponudim realno, nošen mišlju da je sport savremena sekularna religija. I nisam to nijednom zloupotrebio, mogu da me mrze koliko hoće, međutim, niko to ne može da kaže. Video sam, otići će sve dovraga. Ne možeš masu ljudi da okupiš oko nijedne druge zdrave i realne priče. Zato sam znao – Novi Pazar mora da igra Super ligu.“
Lopta se zavrtela, Novi Pazar uplovio u elitni rang 2011.
„Krenulo je redom, ekipa, infastruktura, mučenje sa navijačima. Klub je igrao elitu, iako nije bio na tom nivou. Odlazio sam na treninge i odmah se vraćao u Beograd. Zasitio sam se u trenutku, politika je bila moja primarna delatnost. Klub volim kao dete i ljudi nisu verovali da ću se povući. Ispao je Novi Pazar u treću ligu. Morao sam da se vratim i sve ponovo…“
Istakao je Ljajić još jedan interesantan detalj:
„Voleo bih sad da vidite uslove, koji su bolji nego u Partizanu. Teren, uslovi za igrače, smeštaj… Poslednje dve godine, zajedno sa generalnim sekretarom Fikretom Međedovićem, dovodio sam igrače. Promašili smo jednom, dali treneru poziciju engleskog tim menadžera. I šta se desilo – pet kola, četiri poraza. Ode čovek, ostadosmo mi da gasimo požar i rešavamo probleme. Zato smo promenili praksu. Znam koliko novca imamo i čime raspolažemo…“
Mala paralela sa Partizanom.
„Napravili smo jasnu podelu, Peđa Mijatović i Danko Lazović dovodiće pojačanja. Pored dva jaka imena, nema ni potrebe, pogotovo uzimajući u obzir finansijsku situaciju, za sportskim direktorom.“
I opet priča o Novom Pazaru, atipična za poslednja kazivanija prvog čoveka Partizana.
„Sa milion evra budžeta, prošle sezone, bili smo deveti u ligi. Igrali smo ove egal sa Partizanom – Pazar ima budžet milion, a crno-beli 22 miliona evra. Svodili smo mogućnost greške na najmanji nivo, proveravali i kucali na sva vrata.“
Opet, ni to nije valjalo.
„Smučilo mi se najviše što moj trud i rad nije cenjen na pravi način, nikad ne govorim u prvom licu. Kao da sa neba sve pada, ljudi ne znaju da sve donose dva, ili tri čoveka. U klubu radi pet ljudi. A, u Partizanu 300. Dajem sve od sebe, držim se, svaki minus meni se fakturiše. A, ja ni luk jeo, ni luk mirisao. Stalno neko nezadovoljan, zabijaju klipove… Taman krenemo, oni napadnu golmana. Opet, sve ponovo, bacaju baklje, uđu u svlačionicu, traže da zbog kazne FSS ne igramo…“
Fudbal i klub najbolji su brend Novog Pazara poslednjih godina.
„Baš tako! Nema više ni farmerki, posao je bio aktuelan devedestih godina prošlog veka. I zamislite da nekome nije interes da se razvija fudbalski klub. Ima tu i mentaliteta i ličnih detalja. Otišao bih dugo objašnjavajući, ima tu političkih stvari, pa želje da klub bude socijalna ustanova, pa roditelji sa stavovima iz vremena kluba u petoj ligi… Ko je lud da plaća igrača iz Konga, ako ima svoje dete. Na sve se nadovežu navijači, sa željom da prave što više problema kako bi se ušetali u klub“, oštar je bio Rasim Ljajić.
Ima šta da se čuje i zapiše u priči sa Rasimom Ljajićem. Pogledajte!
