Када је 28. фебруара Доналд Трамп објавио почетак војне операције против Ирана, многи су очекивали још један амерички „шок“ који ће противника натерати на капитулацију и преобликовати Блиски исток. Готово четири месеца касније, уместо безусловне предаје, свет је дочекао меморандум из Исламабада — документ у којем су Сједињене Америчке Државе и Иран прихватиле прекид непријатељстава и отварање преговора о коначном споразуму.
Меморандум који је рат претворио у преговоре
Према тексту меморандума, САД су прихватиле укидање поморске блокаде, отварање пута за обнову трговине и постепени процес укидања санкција. Иран се, с друге стране, обавезао на преговоре о нуклеарном програму и на слободну пловидбу кроз Хормушки мореуз. Уместо „победе“ на бојном пољу, рат је довео до нове геополитичке слике.
Први губитник: Трампова ратна формула без резултата
Историја често показује да се победник и губитник препознају по садржају мировног договора. У том огледалу, први велики губитник је сам Трамп. Његова ратна логика ослањала се на чувену поруку генерала Дагласа Макартура: не улазити у рат ако се не зна како из њега изаћи.
Трамп је у рат ушао са четири циља: сломити ирански ракетни арсенал, уништити војне капацитете, зауставити нуклеарни програм и прекинути ирански утицај преко савезника у региону. Међутим, данас ниједан од тих циљева није остварен недвосмислено. Иран није капитулирао, режим се није срушио, нуклеарно питање није решено, а регионални утицај није нестао — напротив, управо меморандум предвиђа нове разговоре са властима које су требало „елиминисати“.
Рат који је требало да демонстрира моћ Америке завршио се преговорима са противником кога је требало поразити. То није победа, већ признање ограничења.
Други губитник: Америчка политичка ефикасност
Хенри Кисинџер је говорио да Америка нема трајне пријатеље ни трајне непријатеље, већ трајне интересе. Проблем је што је овај рат поново отворио питање да ли Вашингтон уопште може да оствари своје интересе — после деценија интервенција у Авганистану, Ираку, Либији и Сирији.
Војна надмоћ остаје неупитна, али политичка ефикасност све више изостаје. Сједињене Државе троше огромне ресурсе да би постигле резултате који су раније могли да изгледају као „аутоматски“. Некада је претња била довољна; данас ни бомбардовање само по себи није довољно.
Трамп се сада суочава и са изборним циклусом — пред њим су избори за Конгрес. А сваки председник зна правило које се не мења: гласачи не опраштају скупе ратове, а неуспешни преговори постају политички терет.
Поука рата који се завршава преговорима
Ратови често почињу обећањем брзог тријумфа, а завршавају се разговорима које су лидери раније одбацивали. Што рат дуже траје, политички рачун постаје скупљи. У случају Трампа и Ирана, управо тај сценарио — од рата до меморандума — показује да је „победа“ била више реч него исход.
MUP upozorava na novu fišing prevaru preko Messenger poruka
Tužilaštvo traži hitnu identifikaciju pretnji Vučiću
Dizel i benzin jeftiniji za tri dinara
Najcesca pitanja
То је документ у којем САД и Иран прихватају прекид непријатељстава и отварају преговоре о коначном споразуму.
Јер је рат требало да доведе до капитулације и решења спорова, али је завршен договором који уместо тога води у нове преговоре.
Укидање поморске блокаде, отварање пута за обнову трговине, процес укидања санкција, као и преговори о нуклеарном програму и слободна пловидба кроз Хормушки мореуз.
