Ko izgubi ličnu kartu plaća vađenje nove čak tri puta skuplje nego kad regularno uzima taj dokument, piše Blic.
Izdavanje nove lične karte kada je istekla stara košta 1.155 dinara, a u slučaju nestanka trošak je 3.553 dinara.
U MUP-u ističu da samo poštuju zakon.
“Cena obrasca lične karte je 928,80 dinara, a tehničke izrade 226. Prilikom nestanka lične karte, građani moraju da plate i taksu u iznosu od 800 dinara i naknadu za objavljivanje rešenja kojim se nestali dokument proglašava nevažećim u „Službenom glasniku“, što staje 798 dinara”, navodi Blic.
Kako piše Blic, plačanje pasoša koji se izgubi je “samo” duplo skuplje, pa tako umesto 3.600 treba da izdvojite oko 5.200 za novi dokument.
Grupa od 130 migranta koja je sinoć stigla u blizinu graničnog prelaza Horgoš i dalje štrajkuje glađu a nekima od njih je danas pozilo.
Kako javlja reporter N1 sa lica mesta, jednom migrantu je pozlilo i on je pao u nesvest.
Migranti tvrde da neće odustati od štrajka iako su lošeg fizičkog stanja.
“Neka nas odnose odavde jednog po jednog mi se odavde ne pomeramo”, kaže Raul iz Avganistana.
Migranti su 500 metara od tranzitne zone na mađarskoj granici. Kako su najavili još sinoć, oni će do daljeg sedeti i piti samo vodu kako bi ukazali na položaj izbeglica u svetu.
Među migrantima koji su u blizini Horgoša ima i onih koji ne štrajkuju glađu a kako saznajemo, i jednoj ženi iz te grupe je pozlilo.
Premijer i potpredsjednik Ujedinjenih Arapskih Emirata i vladar Dubaija Mohamed Bin Rašid Al Maktoum, poznatiji kao šeik Mohamed, boravi u Tivtu, saznaje CdM.
On je sinoć sletio na tivatski aerodrom, a noć je iskoristio da prošeta luksuznim kompleksom Porto Montenegro.
Šeik Mohamed nije u zvaničnoj posjeti Crnoj Gori, a prema informacijama CdM-a sastaće se sa premijerom Milom Đukanovićem.
Inače, arapski investicioni fond Investment Corporation of Dubai ICD u maju je preuzeo vlasništvo nad tivatskim nautičko-turističkim komplesom Porto Montenegro.
Suma za koju su Arapi kupili Porto Montenegro, čiji je jedan od vlasnika milijarder Piter Mank, poslovna je tajna.
Prema navodima CNN Turk, požar preti da ugrozi više naseljenih oblasti, a već je zahvatio deo doma za stare, preneo je RT.
Uprkos intenzivnim naporima vojnika iz NATO baze da zaustave požar, on se i dalje širi ka skladištu oružja, navodi T24 njuz, dodajući da se sumnja da je u pitanju sabotaža.
Grupa od oko 150 krajnjih desničara sukobila se danas sa policijom na sjeveroistoku Grčke, pošto su pokušali da napadnu učesnike marša koji su organizovali članovi grčke muslimanske zajednice.Incident se odigrao u mjestu Komotini, a policajci bacili suzavac pošto su ih zasuli kamenicama i stolicama.
Kako je prenijela agencija AP, niko nije uhapšen.
Marš je organizovala mala Partija prijateljstva, jednakosti i mira na godišnjicu smrti osnivača stranke Ahmeta Sadika.
Sadik je ušao i u parlament 1989. godine, a poginuo je u saobraćajnoj nesreći 1995. godine.
U Grčkoj živi više od 100.000 muslimana, većinom u sjeveroistočnom regionu Trakiji.
Skup se održava na poziv glavne opozicione stanke, Republikanske narodne stranke (CHP, socijaldemokrati). Pozivu se pridružila i vladajuća Stranka pravde i razvoja (AKP) predsjednika Recepa Tayyipa Erdogana, čiji pristalice u desetcima hiljada svaku večer izlaze na trgove i ulice širom Turske.
No u moru crvenih turskih zastava koje su se vijorile na Taksimu isticao se lik Mustafe Kemala Ataturka, oca Republike, prenosi Hina.
“Branimo republiku i demokratiju”, “Suverenitet bezuvjetno pripada narodu”, “NE državnom udaru, DA demokratiji”, moglo se pročitati na transparentima.
Uz one koji su se protivili puču, mnogi su htjeli izraziti zabrinutost zbog uvođenja izvanrednog stanja : “Ni udar, ni diktat, nego vlast narodu!”, “Turska je sekularna i takva će ostati!”, “Mi smo vojnici Mustafe Kemala”.
Skup osigurava velik broj pripadnika sigurnosnih snaga a na prilazima trgu moralo se proći tri sigurnosne kontrole. U blizini Taksima bila su raspoređena laka oklopna vozila i vodeni topovi, navodi novinar AFP-a.
ZVUČALO je gotovo nestvarno. Kada je glas nepoznatog čoveka iz Istanbula odgovorio na naš poziv: samo vi dođite, pomoći ću šta god bude trebalo. Meni je drago da naš narod i u ovim danima dolazi.
A nama… nama je bilo važno da u dvomilionskom gradu s kojim se tek srećemo, u prilično neprijatnim okolnostima, neko samo pokaže put. Tako smo upoznali gospodina Saliha Hadžifejzovića. Nismo ni slutili kakva će priča i poruka slediti posle susreta s njim.
Kratak uvod u biografiju:
Imao je sedamnaest godina kada je iz Miloševog Dola kod Sjenice sa roditeljima došao u Istanbul. Ovde je završio zanat, odslužio vojsku, oženio se, zasnovao porodicu, podigao fabriku motora i bicikala. Izvozi u ceo svet. U gradu na Bosforu ga svrstavaju među tri najuspešnija privrednika. Njemu, ipak, pripada prvo mesto u višemilionskom doseljeničkom korpusu sa Balkana. Po meri koju običan čovek ima: da se u dobru ne uzneseš, u zlu ne poniziš.
– Uvek govorim i tako se upravljam: dobro čini, dobru se nadaj. Za mene i moju porodicu je važnije s kim jedeš, nego šta jedeš. Hoću da kažem: najvažnije je kakav si čovek. Sve dođe i prođe, sve je moguće i steći i potrošiti, ali ako obraz ne čuvaš, džaba – govori Salih Hadžifejzović. – A obraz se čuva tako što poštuješ nemoćnije od sebe. I poštuješ zemlju u kojoj živiš, ali i što svoj jezik, običaje i zavičaj ne zaboravljaš. Meni je moj rodni Milošev Do u srcu i u snu. I ja se uvek vraćam putu kojim sam ovde došao.
SRBIJA U KOJOJ SAM SE RODIO SA dobrim ljudima, bez obzira na to kojoj veri i kom narodu pripadaju, nikada problema nema. Mi, Bošnjaci u Turskoj imamo sreću da Srbija ovamo šalje svoje najbolje diplomate. Zadovoljni smo i zahvalni za saradnju i razumevanje, kao što sam i srećan, jer Republika Turska iz dana u dan poboljšava ekonomske i političke odnose sa Srbijom, u kojoj sam se rodio.
Kakav je bio početak tog puta? To se ne može sasvim približiti, ukoliko izostanu delovi koje je ovaj čovek memorisao u svom pamćenju i pamćenju predaka.
Evo njegove priče:
– Sin sam Hadži Tahira Hadžifejzovića. Moja majka je Ćeba Pućić, iz Sjenice, ćerka Saliha Pućića, po kome sam i dobio ime… Posle Prvog svetskog rata, život Bošnjaka u Sandžaku bio je prilično gorak. Tako je naša porodica odlučila da se seli u Tursku, imanje je prodala Srbima iz sela Svičevići. Dve godine kasnije, zatvara se put za Tursku, naša porodica se vraća u Milošev Do, a naše dobre komšije Svičevići vraćaju nam zemlju. Moj stric Sulejman se, tada, bratimio sa Vladislavom Svičevićem.
– S početkom Drugog svetskog rata, počinju teški dani u Sandžaku, za pripadnike oba naroda. Naša porodica i porodice Srba: Svičevići, komšije Pejovići i Janjuši štitili su našu porodicu od četnika. Mučili se. I naša porodica se, isto, mučila da zaštiti svoje komšije Srbe i pobratime od ustaša. Uspevali su u tome sve dok nije stigla vojska, četnici sa strane. Zapalili su Milošev Do, ubili šestoro, pretukli koga god su našli kod kuće… Porodica odlučuje da ponovo krene prema Turskoj. Pričali su mi da su zaklali vola, meso spakovali u kozju kožu i tako više od 20 kilometara, na volovskim kolima, s malo prtljaga, sa ženama i decom, zaustavljaju se u Sjenici. Tu su čuli kako su strašno prošli komšije Pejovići koji su branili našu porodicu.
– U teškim ratnim danima moji roditelji su izgubili četiri sina i tri ćerke, umrle su od tifusa. Ostala je samo moja sestra Nura, i otac odluči da se 1946. vrati sa majkom i ćerkom u svoju opljačkanu kuću u Milošev Do. U martu te godine, na svet sam došao ja. Svi, i Srbi i muslimani obradovali su se: Tahiru se rodio sin.
– Kad sam godinu dana napunio, majka me, po običaju, iznela na put, ponela makaze, a znala je da će u to vreme putem proći Gojko Pejović, tada predsednik opštine Kalinovići. Majka, kako mi je pričala, kazala je Gojku: za zahvalnost što su tvoji roditelji spasli našu porodicu u najteže vreme, mi želimo da nam budeš kum. Tako je i bilo. Mi smo s Pejovićima zajedno slavili njihovu krsnu slavu, svadbe, zajedno smo tugovali ako su sahrane. I oni su nama dolazili za Bajram, veselja, delili i tugu kad je bilo potrebno. Svake godine smo slavili dan kumstva.
– Imao sam dvanaest godina, u kući se pričalo o zavetu dede Ahmeta, očevog oca, da se odselimo u Tursku… Tako smo ponovo krenuli, a naše komšije i kumovi su plakali. Pamtim kako su ćerke moga strica padale od žalosti. Ispred nas je istrčao moj školski drug Milosav Janjuš. Grlili smo se i plakali.
– Bio je ramazanski Bajram, u Tursku smo ušli 8. marta 1963. godine, bez ičega. Roditelji, moja starija sestra Nura, brat Bekir imao je trinaest godina, i od njega mlađa sestra Saliha – i ja – sedamnaestogodišnjak. Svi smo bili u jednoj sobi, podstanari. Posle petnaest dana sve četvoro smo počeli da radimo u Istanbulu. Bilo je teško, nismo znali turski. Ja sam dugo znao da brojim samo do dvadeset i da kažem hleb, voda… Tek posle godinu dana krenuo sam u večernju zanatsku školu. I uspešno završio. U dvadesetoj sam otišao u vojsku, služio sam 24 meseca. Posle vojnog roka, u narednoj godini, oženio sam se Munirom Ejupović. Ona je moja Sjeničanka iz Hrasna.
– Nepunu deceniju posle dolaska u Tursku, započeo sam svoj posao. Prikupili smo supruga i ja hiljadu tadašnjih maraka i počeli da izrađujemo dečja kolica. Radionica je imala jedva šesnaest kvadrata. Radili smo od jutra do večeri. Sada imamo fabriku od 16.500 metara kvadratnih. Firmu “Salkano”, koja je najveći proizvođač bicikala i motora u Turskoj. Izvozimo u celi svet.
– Ja uvek kažem, ono što mislim i ono što je istina: svaki mi je narod mio, ne sporim ničije ime ni veru, ali su mi najmiliji ljudi iz zavičaja, jedinog mesta kome se uvek vraćam. Uspomene me vraćaju. Škola, moji drugovi… škola je bila u susednom selu Gvozd u kući dobrih domaćina Joksimovića. Njihova baka, tako smo je i zvali, jednako je pomagala i bošnjačkoj i srpskoj deci. Eto, ispričaću vam: kad mi od pešačenja stignemo u razred mokre obuće i čarapa, ona naloži vatru, izuje nas i viče: “Deco moja, menjajte čarape”. Našu, mokru obuću kači oko furune. Kako bih mogao da zaboravim tu dobrotu. I sad mislim: ako pamtiš ono što je dobro i ako te to upravlja putem kojim ideš, stasavaš i sam u dobrog čoveka. To ne znači da si dobar samo prema sebi, već i prema drugima.
POKRENITE PLEMENITO U SEBI
SALIH Hadžifejzović, kad god stigne kakav poziv iz njegovog zavičaja, iz otadžbine, bez izuzetka se odaziva. Krajem avgusta on će, kako planira, doputovati iz Istanbula. To će za najsiromašnije porodice iz Novog Pazara biti praznik.
– Ne moramo mi baš ni da čekamo da nam se neko, otuda, obrati za pomoć, kažem našim privrednicima u Istanbulu – govori Salih Hadžifejzović. – Mi moramo sami da pokrenemo plemenito u sebi.
Nogometni reprezentativac Bosne i Hercegovine Vedad Ibišević nije samo veliki sportista, već ima i ogromno srce.Napadač berlinske Herte odlučio je pomoći izbjeglicama i donirao im čak 50 hiljada eura.
Toliko je Vedad Ibišević poklonio projektu integracije izbjeglica “Sport i druženje na aerodromu” u organizaciji udruženja “GoVolunteer”.
Bosanskohercegovački as očito nije zaboravio da je kao dječak i sam pobjegao od rata.
– Samo oni koji su i sami iskusili šta je izbjeglištvo, znaju kroz šta ti ljudi prolaze. Kada dođu u Njemačku, sve im je nepoznato, dožive kulturni šok. Želim pomoći odličnu ideju da se pokušaju brzo integrisati u ovdašnje društvo – rekao je 31-godišnji bh.reprezentativac, rodom iz Vlasenice.
Učenica novopazarske Gimnazije, Mejra Ćorović, jedina je iz Novog Pazara prošla na konkursu ambasade Azerbejdžana u Beogradu. Ona je napisala svoje viđenje ove zemlje što se svidelo ljudima u ambasadi Azerbejdžana i nagradili su je desetodnevnim boravkom sa još par ljudi iz Srbije.
Mejra Ćorović je za esejsko takmičenje saznala preko humanitarne organizacije Hadži-Nadžija Karabegović Agušević u Novom Pazaru. Kako kaže, desetodnevni boravak joj je doneo razna iskustva, a roditelji i prijatelji su jako ponosni na nju.
Azerbejdžanom je oduševljena. Sva njena očekivanja su ispunjena. Imali su jako bogat raspored i program, obišli su sve znamenitosti i ljudi su vrlo prijatni.
Putovanje u Azerbejdžan je takođe pomoglo njenom usavršavanju engleskog jezika. Rado bi opet posetila ovu divnu zemlju ako joj se pruži slična prilika, kaže za Radio televiziju Novi Pazar, Mejra Ćorović.
PRESUDA Apelacionog suda Crne Gore, kojom je potvrđena ona Višeg suda u Bijelom Polju, a odbijena žalba Specijalnog tužilaštva, kojom su Safet Kalić, njegova supruga Amina i Safetov brat Mersudin oslobođeni optužbi da su “oprali” oko osam miliona evra zarađenih švercom narkotika, doneće, po svoj prilici, debeo minus u državnom budžetu.
Nema sumnje, Amina, koja je nekoliko meseci provela u zatvoru, i njen dever Mersudin, koji je robijao skoro dve godine, potražiće materijalnu satisfakciju od države na sudu. Međutim, to nije jedina šteta koju će pretrpeti država u “sudaru” sa Kalićima, od kojih je Safet u nemačkom zatvoru zbog sumnje da je prošvercovao 112 kilograma heroina još 1994. godine. Naime, država Crna Gora moraće da vrati Kalićima, preduzećima u njihovom vlasništvu, ali i licima povezanim sa njima, imovinu vrednu oko 28 miliona evra, koja je bila blokirana skoro četiri godine.
Na spisku za vraćanje nalaze se velelepni hotel “Rožaje” sa desetak spratova, nezavršeni ski-centar “Turjak” sa ogromnim hotelom, odmaralište u Ulcinju, stanovi u Podgorici i na primorju, koje je država rentirala, zatim kafić “Tajson”, zemljište, preduzeća “Daut Daut” i “Mak petrol”, potom benzinska pumpa u Rožajama, automobili, platne i kreditne kartice, nakit, novac… Kalićima je posle hapšenja privremeno bio oduzet i “hamer”, koji je država dodelila Specijalnoj antiterorističkoj jedinici, koji je u oktobru prošle godine jurio narod na protestima po podgoričkim ulicama.
– Presuda Apelacionog suda je dokaz da je novac legalnog porekla i imovina koja je u vlasništvu preduzeća mora se vratiti. Utvrđeno je da je sve bilo legalno. To je jasno kao dan. Napominjem da je imovina bila ne trajno, već privremeno oduzeta do okončanja sudskog postupka – navodi jedan od advokata Kalića, Kasim Dizdarević iz Bijelog Polja, koji kaže da će oni tražiti “ono što je u skladu sa zakonom”.
– Procedura se mora poštovati. Sledi zahtev, koji će se dostaviti Ministarstvu pravde za naknadu štete. Ako to za stranku bude prihvatljivo, to se potpisuje i prihvata. Ukoliko odšteta nije zadovoljavajuća, podnosi se tužba protiv države za naknadu štete za neosnovano lišenje slobode – objasnio je Dizdarević.
OPTUŽNICA
Optužnicom Specijalnog tužilaštva Kalići su se teretili da su udruženo od 2005. do juna 2011. putem bankarskog i finansijskog poslovanja prikrili pribavljanje novca od šverca droge. Tako stečeni novac uvodili u legalne novčane tokove, preko bankarskih računa firmi, čiji su osnivači njihovi bliski srodnici, čime su prikrili poreklo 7.773.127,06 evra.
Safet Kalić je bio u bekstvu do pre dve godine, kada je uhapšen u Austriji, odakle je deportovan u Nemačku, gde je nedavno u Ahenu odbio predlog nemačkog tužilaštva da zbog šverca narkotika odleži sedam godina zatvora.
