U Beogradu je danas otvorena prva poslovnica turske Halkbanke u Srbiji, koja je kupila većinski deo kapitala Čačanke banke.

Poslovnicu turske banke su otvorili ministar turizma, trgovine i telekomunikacija Rasim Ljajić, turski ministar ekonomije Nihaj Zajbekči, ambasador Turske u Beogradu Mehmet Kemal Bozaj i predsednik borda direktora Halkabanke Mustafa Ajdin.

– Od danas formalno-pravno Halkbanka počinje da posluje i od nje se očekuje da pojača konkurenciju u Srbiji – istakao je Ljajić i izrazio nadu da će Halkbanka ubrzo otvoriti još filijala u Srbiji.

Ljajić, koji je i potpredsednik Vlade Srbije, rekao je da poslovni ljudi i građani imaju velika očekivanja od dolaska Halkbanke u Srbiju i izrazio očekivanje da će ta finansijska institucija svojim poslovanjem ta očekivanja i ispuniti.

– Ako je u Makedoniji otvorila 33 filijale, onda očekujem da će otvoriti 100 u Srbiji, i ako u svakoj bude prosečno radilo 15 ljudi, to znači da bi banka mogla da zaposliti oko 1.500 ljudi – rekao je Ljajić.
On je dodao da na osnovu iskustva u Makedoniji, gde je jedna trećina kredita plasirana u mala i srednja preduzeća, treba očekivati da će to pomoći rastu malih i srednjih preduzeća u Srbiji.

Najvažnija stvar koja se očekuje od Halkbanke jeste da donese sigurnost ulaganja, jer sama najava od maja ove godine da će Halkabnka doći u Srbiju, pojačala je interesovanje i drugih banaka, kao i kompanija, za srpsko tržište, rekao je potpredsednik Vlade Srbije.

Ministar Zajbekči je izrazio uverenje da će Halkbanka doprineti da se uvećaju ulaganja i ekonomska saradnja dve zemlje. Zajbekči je podržao turska ulaganja u Srbiju i napomenuo da će ministri regiona na sutrašnjem skupu u Sarajevu na kojoj će biti razmotrene mogućnosti veće privredne saradnje Turske, BiH i Srbiji, na čemu će se on lično angažovati.

Turski ministar je istakao doprinos ministra Ljajića i Vlade Srbije na otvaranju filijale Halkbanke u Srbiji.

Ono što radi u Turskoj, Halkbanka će raditi i u Srbiji, poručio je ministar Zajbekči i napomenuo da zahvaljujući dvema turskim bankama koje posluju u Rumuniji, ulaganja turskih investitora u tu zemlju iznose oko četiri milijardi evra.

Ajdin je rekao da je Halkbanka peta po veličini banka u Srbiji, a u Makedoniji je 2011. otvorila prvu filijala gde je peta po veličini.

Halkbanka je u martu ove godine kupila većinski deo kapitala u Čačanskoj banci i nije joj cilj da bude najveća u Srbiji, već da ima što više filijala, i da doprinese da se udvostruči ili utrostruči privredna saradnja promet Turske i Srbije, istakao je Ajdin.

Halkbanka je kupila Čačansku banku, u maju ove godine, za 10,1 mil EUR, odnosno 76,74% kapitala te domaće banke. Halkbanka je osnovana 1938. godine i šesta je po veličini banka u Turskoj, sa više od 900 filijala i 17.000 zaposlenih u matičnoj zemlji.

Premijer Aleksandar Vučić izjavio je da Srbija želi najbolje odnose sa BiH i Tuskom, što podrazumeva i veća međusobna ulaganja i nastup na trećim tržištima

Kako se navodi u saopštenju Vlade Srbije, na sastanku sa ministrom ekonomije Turske Nihatom Zejbekčijem i ministrom za ekonomske odnose BiH Mirkom Šarovićem Vučić je podržao rad Trilateralnog trgovinskog komiteta, kao i sve aktivnosti tri zemlje koje za cilj imaju jaču i raznovrsniju trgovinsku saradnju i ekonomske odnose.

Ministar Zejbekči predložio je da se Biznis forum, kao stalno trilateralno telo, češće sastaje i istakao da će rad Halk banke, prve turske banke na srpskom tržištu, biti značajan podsticaj za turske investitore.

Ministar Šarović rekao je da Srbija i BiH imaju stalan rast trgovinske razmene, a da zajednički mogu da ostvare i rast razmene sa Turskom kroz saradnju u različitim oblastima.

“Važan korak u tome biće početak rada zajedničkog trgovinsko-turističkog predstavništva Srbije i BiH u Istanbulu, za koji je prostor obezbedila turska strana”, rekao je Šarović.

Sastanku je prisustvovao i potpredsednik Vlade Srbije i ministar trgovine, turizma i telekomunikacija Rasim Ljajić

Košarkašice Novog Pazara savladale su u Prokuplju ekipu Topličanin 2012 rezultatom 101:26 (25:8, 29:6, 30:6, 14:9) na startu takmičenju u Drugoj ligi Jug – grupa B.

Najefikasnija u timu Pazara bila je Nikolina Nikolić sa 25 poena, a pratile su je Alma Korać sa 24, Ilma Čaprić sa 14 i Minela Mehović sa 10 poena.

Pazarke će u drugom kolu igrati u Nišu protiv ekipe Student 2.

Predsjednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji za Portal RTCG govori o protestima Demokratskog fronta u Podgorici i objašnjava zašto pokušaji navodno prozapadno orijentisanih političara, pojedinaca i medija da se demonstracije DF-a proglase borbom za demokratiju, a ne ruskim pokušajem da se spriječi članstvo Crne Gore u NATO, djeluju tako neubjedljivo

“Eskalacija protesta pripadnika opozicionog Demokrtaskog fronta koju gledamo posljednjih dana nije bila neočekivana. Tim prije što iza nje stoji Rusija, koja je samo čekala momenat kako bi, u pokušaju da spriječi ulazak Crne Gore u NATO, aktivirala određene političke snage u zemlji”, kaže Sonja Biserko. “Strateški cilj Moskve je da po svaku cijenu onemogući preostale države Zapadnog Balkana da se pridruže Sjevernoatlantskoj vojnoj alijansi. Ne birajući sredstva, Rusija na ovaj način tako ulazi u posljednju fazu antinato angažmana, koji se očituje kroz proteste Demokratskog fronta i koji svoj stvarni cilj neuspješno pokušava da prikrije pričama o navodnom nezadovoljstvu crnogorskih građana autoritarnom vlašću u Podgorici, kao i složenim socijalnim i ekonomskim prilikama”.
Na koje sve načine Rusija pokušava da utiče na crnogorske političke prilike?
To će vam biti više nego jasno ako malo pažljivo pogledate šta piše ruska štampa. Ili ako se sjetite riječi predsjednika ruske Dume, koji upozorava da Crnoj Gori prijeti destabilizacija; koji zaključuje kako se većina crnogorskih građana protivi pristupanju NATO-u, budući da imaju loše sjećanje na vojnu intervenciju iz 1999; najzad, šef parlamenta druge države Andriju Mandića otvoreno promoviše u glavnog demokratskog opozicionog lidera u zemlji. Zato se i pitam da li je zaista ikoga iznenadila jučerašnja reakcija ruskog Ministarstva spoljnih poslova, koje u svom saopštenju podvlači da je u Podgorici riječ o ideološkoj i političkoj polarizaciji društva, kao i o pokušaju aktuelne vlasti da se spriječi alternativa…
Kakva alternativa?
Ona koja bi trebalo da personifikuje rusku orijentaciju i dominaciju ruske politike u Crnoj Gori.
Koja se postiže – kako?
Ima načina. Sjetite se ukrajinskog Majdana, na primjer; ili intervencije u Mađarskoj 1956, u Čehoslovačkoj 1968…Velika sila poput Rusije nikada nije prezala od toga da svoje strateške ciljeve postiže na taj način. A odustajanje od članstva Crne Gore u NATO-u je, nema sumnje, ruski strateški interes… Ako se vratimo događajima u Crnoj Gori, jasno je da su demonstracije dijela opozcije ozbiljno planirane i da su, sudeći po svemu što se do sada događalo, imale za cilj nasilni ulazak u crnogorski parlament, smjenu Vlade koja bi na taj način bila onemogućena da kao i do sada Crnu Goru vodi ka evroatlanskim integracijama. Sve ovo, naravno, ne znači da, shodno istorijskom vezama i tradiciji koja nije sporna, Crna Gora ne bi trebalo da ima dobre odnose sa Rusijom; naprotiv. Zato članstvo Crne Gore u NATO nije i ne može biti antirusko; ono je od dalekosežnog značaja ne samo za vašu zemlju, već i za cio Balkan.
Pored saopštenja koja ste spominjali, na koji još način Rusija pokušava da utiče na političke prilike u Crnoj Gori? Koji su to mehanizmi?
Uticaj Rusije vrši se prije svega preko Srpske pravoslavne crkve, kao i preko određenih desničarskih i konzervativnih političkih krugova u Srbiji. Mitropolit Amfilohije je, prije bilo kog političara, glavni eksponent proruske politike i orijentacije u Crnoj Gori. O čemu, uostalom, on sam često veoma otvoreno govori. Pored toga, ruski uticaj nije teško uočiti kroz uređivačku politiku pojedinih crnogorskih medija, kojima, baš kao i onima u Srbiji, sa moskovske adrese stiže ozbiljna finasijska i svaka druga pomoć. Ruski uticaj sprovodi se i preko crnogorskih desničarskih krugova i organizacija, pojedinih NVO… Sve te grupe i pojedinci veoma su aktivni i povezani i, pored antizapadnjaštva, vezuje ih prije svega SPC. Hoću da kažem da dio srpske i crnogorske političke, intelektualne i medijske elite učestvuje u projektu koji je sasvim sigurno protiv interesa države Crne Gore. Time i cijelog Balkana.
Kako to da u tom “projektu” veoma aktivno učestvuju i neki navodno prozapadno orijentisani političari, intelektualci, NVO, mediji?
Svaka zemlja ima svoje prioritete. Najvažniji interes Crne Gore kao male države u ovom momentu je da se profiliše kao evropska zemlja, što je u velikoj mjeri ona na putu i da ostavari. O čemu najbolje govori gotovo izvjestan poziv za članstvo u NATO, kao i veliki broj otvorenih pregovaračkih poglavlja u proscesu pregovora sa EU. Zato mislim da bi bilo veoma opasno ući u onu vrstu kalkulacija koje polaze od toga da je cilj ovih demonstracija unutrašnja demokratizacija i rušenje “autoritarne vlasti”, što su svakako teme dugoročno važne i za crnogorsko i za sva društva našeg regiona. Međutim, otvaranje takvih pitanja ne postiže se tako što ćete zamijeniti prioritete i kalkulacijama pokušati da postignete svoj trenutni politički cilj. Conditio sine qua non Crne Gore je u ovom momentu članstvo u NATO, a svaki pokušaj da se, zanemarujući taj aspekt, podgorički protesti po svaku cijenu prikažu kao građanski i demokratski, u ovom momentu djeluju prilično neubjedljivo.
Koji su domenti ovih demonstracija, koliko mogu da destabilizuju Crnu Goru i na taj način dovedu u pitanje dobijanje očekivanog poziva za članstvo u NATO?
Snage koje stoje iza ovih demonstracija pred sobom imaju nepuna dva mjeseca kako bi pokušale da ostvare zacrtani cilj. Što nije malo. Zato će, sigurna sam, ovi protesti biti nastavljeni, i to na način na koji sam već rekla: da se silom uđe u Skupštinu i da se onda odatle pokuša upravljati procesima. Baš kao što je važno da protesti prođu bez većeg nasilja, I što je jako važno da građani Crne Gore razumiju pozadinu ove navodno demokratske pobune.
Ako bi se ostvario stvarni cilj demonstracija, šta bi to značilo za region?
Prvo, jasno je da dominantna većina političke, kulturne i intelektualne elite u Srbiji nikada do kraja nije prihvatila činjenicu da je Crna Gora nezavisna država. Ti krugovi silno priželjkuju da padne Vlada Mila Dukanovića i da se tako stvore uslovi da se Crna Gora ponovo ubaci pod okrilje srpske države. Što je, uostalom, jasno i po načinu na koji većina beogradskih medija reaguje na demonstracije u Podgorici i na ono što se tamo događa. Sa druge strane, kada je riječ o Zapadnom Balkanu, eventualno odustajanje Crne Gore od NATO-a značilo bi dodatnu regresiju cijelog Zapadnog Balkana koji je – govorim o Srbiji, Bosni i Hercegovini, Makedoniji i Kosovu – u dosta teškoj situaciji. Posebno ako govorimo o lutanjima između dvije opcije – jednoj evropskoj i drugoj ruskoj. Ova druga je, razumije se, suštinski suprotstavljena svim zapadnim vrijednostima koje podrazumijevaju pravnu državu, tržište i koncept ljudskih prava. O čemu najubjedljivije govori sam način na koji već petnaest godina Rusijom vlada njen predsjednik Vladimir Putin. Silno, inače, zabrinut za “stradanje naroda” u Crnoj Gori.

Analitičar Đorđe Vukadinović kaže da je premijer Vučić odluku o odustajanju od izbora doneo na osnovu lične procene, ali i saveta od međunardnih faktora.

“Mislim da je odustajanjem od izbora premijer Vučić reterirao i popustio pod tim spoljnim pritiskom, odnosno nije umeo da nađe dovoljno ubedljivu argumentaciju da bi na primer sagovornike iz MMF i drugih centara moći u svetu ubedio da su ti izbori zaista neophodni”, rekao je Vukadinović za Betu.

On je kazao da je na konačnu odluku premijera u određenoj meri uticao i stav predsednika Srbije Tomislava Nikolića i potpredsednika Vlade Ivice Dačića da izbori nisu potrebni, bez obzira na to što ih je premijer “javno dezavuisao izjavom da je on taj koji odlučuje da li će izbora biti”.

“Međutim, mislim da je presudan stav međunarodne zajednice i procena premijera da oni ne bi imali razumevanja za takvu odluku, kao i da njegov politički benefit iz takve odluke ne bi bio naročito impresivan”, kazao je Vukadinović.

Vukadinović je ocenio da je tema vanrednih izbora bila veštački nametnuta u javnosti i da ju je nametnuo sam premijer i njegovo najbliže okruženje.

“Stvarnih razloga za vanredne parlamentarne izbore nije bilo ni pre mesec dana, ni pre nedelju dana, nema ih ni danas, kao što ih verovatno neće biti ni kroz mesec dana, ali je očigledno da je negde trebalo stvoriti tu veštačku tenziju i neizvesnost i dramaturgiju koja je bliska i draga vladajućem SNS, odnosno samom premijeru”, kazao je on.

Vukadinović je ocenio da se na taj način druge teme guraju pod tepih ili postaju manje važne.

On je ocenio da je odluka premijera da u narednih šest meseci ne bude vanrednih izbora očekivana i logična, kao i da bi svaka druga odluka u ovom trenutku “bila prilično bizarna”.

“Ta pomalo lažna neizvesnost da li će izbora biti ili neće pokazuje koliko naša javna i politička scena nije naročito zdrava. Mnogo je odgovornih za to stanje. Bukvalno od početka ove godine čitava javna scena diše u ritmu izbori- rekonstrukcija – izbori. Pretpostavljam da će se ponovo nametnuti tema rekonstrukcije u naredna dva tri meseca i tako u krug “, naveo je Vukadinović.

On je kazao da je zanimljivo razmisliti zašto je do odlaganja izbora došlo.

“Činjenica je da je u vrhu vladajuće stranke i kod premijera i njegovom bliskom okruženju bilo raspoloženja za izbore. Činjenica je i da sondaže govore da bi na tim izborima realno SNS, pogotovo ako bi bili brzo, prošao veoma dobro”, kazao je Vukadinović.

Prema njegovim rečima, razlog koji je naveden da bi vanredni izbori ugrozili reforme je “više za spoljnu upotrebu” i “neka vrsta alibija”.

Ako bi taj kriterijum bio na snazi, onda nije bilo razloga ni za prethodne vanredne izbore”, zaključio je Vukadinović.

Vučić je sinoć na televiziji Pink rekao da je njegova odluka da za sada ne bude vanrednih parlamentarnih izbora.

izvor: B92